Galerija

Čovek u visokom dvorcu, 56 godina kasnije

Da je Filip K. Dik znao ekonomiju, drugačije bi opisao svoje distopijsko delo 1962. godine. Supersonični putnički avioni, kolonizacija Meseca ili Marsa, železnica na jednoj magnetnoj šini i slične super tehnološke stvari u posleratnim godinama, ne bi postojale u svetu u kome bi pobedile Sile Trojnog pakta, jer bi ubrzo propadale kao što je propao i Sovjetski Savez, verovatno i brže, jer bi imale manju konkurenciju. Nacizam i komunizam su suštinski isti, a samo u mnogim nebitnim detaljima različiti. Tehnologija je nemoguća bez razvitka nauke, a što su društva neslobodnija, nauka je nerazvijenija. I što je viši stepen tržišne ekonomije, to je veći stepen primene nauke, kao i obrnuto. Potpuno je naivno pomisliti da režim zasnovan na streljačkim vodovima koji su odgovori na ekonomska pitanja može da ima i teorijske šanse da razvije privredu do tačke da može da naseli ljude na Veneri. Taj deo Dikovog dela spada u dečju fikciju, a nikako u naučnu fantastiku.

Neću da budem optimista pa da kažem da sa su svi čuli za ovog poznatog američkog pisca naučne fantastike, pa zato ko nije, evo prilike za to. Dik je široj javnosti poznat samo po jednoj knjizi, „Sanjaju li androidi električne ovce“ po čijoj adaptaciji je snimljen film „Blejd Raner“, mada je snimljeno više filmova po njegovim delima. Pre par godina učinio je to i Amazon, kao novorođena filmska Internet kuća snimivši seriju „Čovek u visom dvorcu“ (The Man in the High Castle). Film i knjiga su u mnogim detaljima različiti, ali je suština ostala. Radi se o pod-žanru pod imenom alternativna istorija. Autor promeni nekoliko činjenica u zvaničnoj istoriji i onda spekuliše kako bi svet izgledao da su se one desile. Pa tako serija kaže da je Hitler prvi uspeo da razvije atomsku bombu i da je baci na Vašington i time pobedi SAD u Drugom svetskom ratu, da bi kao posledica toga i Japan i Italija bili na strani pobednika umesto poraženih. U takvom novonastalom svetu SAD bi bile podeljene na Zapadni deo pod okupacijom Tokija i na Istočni deo pod čizmom Berlina. Slična bi bila situacija i sa Sovjetskim savezom. Moskva bi bila pod Hitlerom, dok bi Vladivostok bio pod japanskim imperatorom.

Knjiga je nastala samo 17 godina nakon kraja rata i mislim da je akcenat cele Dikove priče na tome u kakav bi se pakao ceo svet, a posebno SAD pretvorio da zaista saveznici nisu pobedili. Međutim, da je danas Dik piše, mislim da ne bi bio tako dobronameran prema svojoj američkoj otadžbini i ne bi je koristio kao reper za poređenje nivoa slobode. Naime, za mene koji gledam sve to ove 2018. godine, sve što je u toj priči opisano nije toliko daleko od onoga što se svuda u svetu, pa i u Americi već dešava. Štaviše, mislim da je Gebels imao znanja primenjene psihologije koja danas imamo, da ni Rajh ne bi bio tako otvoreno nasilan prema svima. Danas je suštinsko nasilje slično onome koje smo imali za vreme četrdesetih godina, samo što je suptilnije, ali zato efikasnije i surovije. Današnji režimi pod kojima živimo su manje sirovi, a više surovi. Ali u jedno morate biti sasvim sigurni. Razlog zašto današnja vlast može tako da se ophodi je zato što je njena propagandna mašinerija uspešnija od Gebelsove. Kada bi se desilo da kritična masa prestane da veruje u njene laži, možete biti sasvim sigurni da bi vlast krenula da primenjuje sve ono što su Nemci radili. Ne znači da bi pobedila. I Hitler je bio pobeđen, ali bi se grčevito borila do kraja, u to sam sasvim siguran. Niko ne predaje vlast tek tako, a naročito kada je tako velika. Niko nikada nije imao tako veliku vlast, kao što je danas ima Zapad, na čelu sa SAD-om.

Kada vidim scene oca patrijarhalne porodice sa svastikom oko rukava kako za kuhinjskim stolom za vreme doručka propoveda sinu o vrlinama domovine i kolektivizma, ne vidim neku veliku razliku kada slušam današnje političare, kada kažu da svako mora da plati svoj „fair share“ poreza, na pravo na obrazovanje, lečenje itd. Kada vidim scene kada se pobunjenici protiv sistema infiltriraju u vladine organizacije i tamo otkrivaju sobe za masovno prisluškivanje građana, ne mogu a da se ne nasmejem koliko je to malo bilo u odnosu na to šta nam je Snouden otkrio. Kada vidim kako nacisti muče zatvorenike po političkim zatvorima, odmah primetim i američku paralelu, zakon „Patriot Act“, koji vlastima SAD daje praktično odrešene ruke da privode i muče na neodređeno bilo koga iz bilo kog razloga. A ni otvoreni koncentracioni logori kao što je Gvantanamo nam ne fale.

Za one koji misle da preterujem pogledajte samo Titovo vreme i današnju Ameriku. Ni u Titovo vreme nisu se zatvarali ljudi koji se nisu mešali u politiku. Ko je mirno jeo svoje svinjske polutke i politički neosvešćeno trošio svoj život bez talasanja, ni njega komunisti nisu dirali, kao što ni danas prosečnog Džoa niko ne muči i ne zatvara tek tako. Ali ako mu padne na pamet da talasa i da, ne daj bože, organizuje neki uspešni pokret protiv sistema i njega mrak lako proguta. Razlika postoji, nije baš identično, ali ona nije zbog dobre volje američke vlasti, već je razlika tehnološke prirode, mada ovde više mislim na tehnologiju primenjene psihologije, nego na informatiku. Vladari su shvatili da im se isplati da puštaju neke da mokre uz vetar, jer to nema bitnog uticaja na stanje stvari dokle god je kritična masa javnih intelektualaca i medija na njihovoj uzici i koji određuju šta je javno mnjenje. Time stvaraju iluziju slobode, uvek mogu da kažu, eto vidite, neko kao Markus može da kaže svoje. To Gebels nije znao, pa je zato imao sveprisutnu policiju koja je ulazila u svačiju klozetsku šolju, niko nije smeo da pisne, svaka protivnička politička ideja je bila krvavo gušena brže nego što je stizala do komšijskog sokaka.

Ono što je bitno je da se mi „uzvetraši“ ne uljuljkujemo u tim iluzijama dozvoljenih nam sloboda. Razlog što se, svejedno, isplati, pisati sve ovo, je da mi znamo da će svakako propasti trenutni dominantni sistem, jer ekonomija i tiranija nikada nisu mogle da postoje dugo, tako da kad sistem tresne, a tresnuće, ko bude svestan nekih drugih ideja, možda će podići novi na drugim bazama. Ne mogu biti toliki cinik da ne uvidim da svet nije jedna uniformna otrovna smesa, znam da je uvek bilo i uspona i padova i da je uvek moguće da bude bolje. Nije mnogo verovatno, ali nije baš ni neverovatno. U svakom slučaju bolje je znati istinu i preživeti, nego predati se i prodati dušu đavolu, odnosno pridružiti se vlasti. Ja suštinski uopšte nisam nesrećan čovek sa izgubljenim idealima. Štaviše, često pomislim, kako i koliko nas truju svaki dan, da je pravo čudo da već svi odavno nismo pod zemljom ili potpuno ludi. Ima neka sila u nama, koja tinja i koja se ne da. A samo lude i nasilnici misle da se svet može preko kolena prelomiti.

Ako želite da odslušate, prilog počinje na 1 sat 01 min 45 sek

Advertisements
od Markus Maki Objavljeno u umetnost