Galerija

Od taksista do sudija

To što su beogradski taksisti uradili nedavno, odnosno, što su se usprotivili potencijalnoj konkurenciji, ne može nikoga da začudi. Njima je svejedno, da li im je konkurencija sa najnovijom tehnologijom, ili da su oni kočijaši, njima smeta broj. Svako biće u svemiru želi monopol nad bilo čim, zato se nikome on ne sme dati. A taksisti, skoro u celom svetu, imaju monopol. I njega im omogućuje država sa fiksnim brojem dozvola za posao. Na Zapadu, po velikim gradovima, jedan taksista može da proda svoju licencu čak i za nekoliko stotina hiljada eura, toliko je zatvoren taj krug. U Beogradu je standard daleko niži, pa su i licence daleko jeftinije, ali sigurno nisu 0 dinara. Zato nije ni čudo što se taksistima zacrvene oči kada namirišu konkurenciju. Teško je skinuti se sa heroina, ali sa državne droge, to je daleko teže.

Naravno da se treba bacati drvljem i kamenjem po bagri taksistima, ali mislim da moramo da budemo malo ambiciozniji. Treba ciljati na pravu bagru, a to su policija i sudstvo. U najgorem slučaju, kod taksista, nekoj će trudnici da pozli dok čeka taksi koji ne dolazi, od policije i sudstva nam zavise imovina i život, a oni su daleeeeeeko gori od taksista. Policija je svuda na Zapadu, pa i u Srbiji postala samo organ za uviđaj, koji vam dolazi na kuću da popiše šta su vam ukrali, da biste vi, nakon toga, ili duvali u prste, ili naplatili štetu od osiguravajućeg društva, ako ste bili pametni. Sudstvo, rešava slučajeve godinama i decenijama, dok oštećeni, koji je tužio, može lako da izgubi svoju firmu zbog načinjene prevare. Naravno, uvek ima izuzetaka, malo žita se i među kukoljem nađe, ali problem je uvek jedan te isti: u stimulansima. Ako sudija i policajac dobijaju platu, radio, ne radio, svira ti radio. Dakle, rešio se slučaj za mesec dana ili deset godina, svejedno je, platica redovno stiže, a nju plaća narod nasilnim oduzimanjem. Policija se odavno ne bavi krađama, a sve ređe i ubistvima, jer zašto bi rizikovala. Daleko je unosnije ići i naplaćivati kazne za saobraćajne prekršaje ili neuredne tezge jadnih seljanki. I njima platica redovno stiže, a daleko lakše je globiti mirne ljude, nego se rvati sa pravim ološem. Dakle, kako rešiti problem stimulansa? Odgovor je uvek jedan te isti: privatizacijom sudstva i policije. Pa ako dobro rade, klijenti će im plaćati, a ako ne, idu na doboš, pa će neko konkurentniji, neko ko rešava slučajeve za mesec dana i hvata skoro sve lopove da prođe na tržištu. Policija i sudstvo nikako ne smeju da odgovaraju vlasti, već mušterijama. Kad se to desi, da vidiš kako će sve da radi kao podmazano.

I onda tako redom, na tržište prebaciti učitelje, naročito profesore univerziteta, naročito one sa društvenih nauka, zatim doktore, notare, advokate, naročito birokratiju i naročito umetnike. Kako bi se svi oni lepo preporodili pod novim gazdom koji se zove: mušterija. Zamislite samo dođete na šalter, a kad vas zla babuskera odmeri oštrim pogledom i pošalje vas na 10 mesta po gradu, jedno dalje od drugog, vi samo kažete: ne, hvala, nego odete kod konkurencije, koja sama trči po gradu umesto vas. I onda babuskera iz prve službe, nakon 10 njih koji su otkazali, dobije nogu. Oh, kako živim za taj dan, nikada ga neću doživeti, ali mislim da se vredi boriti da to neko od naših pokolenja jednom oseti, šta znači biti čovek, a ne državna ovca.

Ako želite da odslušate, prilog počinje na 39 min 35 sek

Advertisements