Galerija

Između dva ekstrema: nasilne mobilizacije i totalne pasivnosti, postoji li treći način?

Metod koji ću predstaviti je univerzalan, ko ga razume, ko god ima pameti, koji god narod, pleme ili grupacija, uvideće da je tako činiti i funkcionalno i moralno, ali ću koristiti neke primere vezane za srpski narod o kome znam više da ga bolje ilustrujem.

Prvi put kada je srpska vojska bila funkcionalna i pobedonosna je bilo za vreme Prvog i Drugog srpskog ustanka. Istorija pre Turaka suviše je mutna da bismo iz tog perioda bilo šta naučili. To spada u mitologiju, a ko se bavi mitovima i bogovima, a ne realnošću, ima manje šanse za uspeh. Naime, inteligencija Karađorđa, a kasnije još više Miloša Obrenovića može se ukratko opisati u sledećem: obojica su znali da Turska imperija nema neograničene resurse prisile. Jedna Srbijica prema jednoj Turskoj je bila zanemarljivo slaba, ali problem je što nijedna od osvojenih zemalja nije uživala pod Turcima, tako da ako bi suviše turske vojske otišlo sa drugih teritorija na srpsku, da bi to povećalo verovatnoću izbijanja ustanka i na teritorijama bez vojske. Osim toga, Karađorđe je odabrao trenutak kada je Turska bila prinuđena da veliki deo svoje vojne sile drži u stanju pripravnosti za sukobe sa Austrougarskom i Rusijom. Dodatna inteligencija Miloša Obrenovića je bila da je dobro poznavao dušu svake administracije, pa i turske, pa je šakom i kapom korumpirao koga je stigao, grabeći pedalj po pedalj teritorije i gurajući napolje, jednog za drugim, svakog predstavnika turske vlasti. Đorđe i Miloš nisu toliko pobedili silom, koliko pameću. A i što se tiče sile, nije se radilo o nasilnog mobilizaciji, već su se tražili dobrovoljci. Obojica su pred svaku veću bitku nudili svojim vojnicima da ako neko hoće da istupi, da može, pre bitke, ali da kad bitka počne, da više nema bežanja. Poznate su epizode da su i Petrović i Obrenović što tukli, što ubijali dezertere, ali to je bilo tokom bitke, ne pre bitke. To je druga stvar. Ne može se povlačiti tokom bitke, jer tada izlažeš sve druge opasnosti. Drugi su i ušli u borbu znajući da mogu da se oslone na brojnost ostalih. Sve drugo nakon toga, osvajanje vlasti od strane Miloša i njegovih naslednika, pa do Prvog svetskog rata, uključujući i njega, spada u neuspeh. Državna srpska vojska je uspela da pobedi u Prvom ratu, ali po cenu skoro samouništenja. Pobediti, a skoro ne preživeti, spada u veoma sumnjive uspehe, međutim, to je bio poslednji trzaj narodnog samoorganizovanja i prelazak na državni način ratovanja. Prelazimo na Drugi rat. Kraljevska jugoslovenska vojska izgubila je protiv Nemaca u par nedelja ne zato što su izdali Hrvati, ili zato što je nemačka vojska bila nadmoćna. I zbog toga, ali zanemarljivo zbog toga. Dokaz. Titovi partizani, bedni odrpanci, bez koca i konopca, ali sa izuzetno pametnim gerilskim liderstvom Broza, uspeli su, skoro samostalno da izbace tu vojnu velesilu sa svoje teritorije. Opet zato što nisu frontalno i državno ratovali, već inteligentno. Četnici se ne ubrajaju u odbranu, jer ko je sarađivao sa Nemcima i Italijanima, o njima nema šta da se priča. Nakon Drugog rata, nastaje vojska Dembelija, iliti JNA, što je najneefikasnija, najrazmaženija, najparazitskija vojska, koja nije znala ni koga, ni od koga, niti kako bilo šta da brani. Raspala se kao tikva brže nego i kraljeva jugoslovenska vojska. U srpskoj istoriji imamo samo 2 primera uspešnosti, a to su prvi ustanci protiv Turaka i komunistički partizani. Dve potpuno odvojene istorijske epohe, sa dve potpuno različite ideologije, ali uspešne, jer su koristile pamet, umesto slepu državnu silu. Ne kažem da slepa državna sila isto ne može da pobedi. Sovjetska vojska je zgazila nemački nacizam, ali sa sličnim žrtvama kao i srpska u Prvom svetskog ratu, nacija je dovedena skoro do pred biološki kolaps. Pobediti, a nestati, nije pobeda. Trenutno na Balkanu ne prete novi ratovi, ne zato što se narodi koji tu žive nešto naročito vole, već zato što su svi kolonije Amerike. I sama EU je kolonija Amerike, a da ne govorimo o ex-Yu zemljama. A gazda neće dopustiti da mu se krave bodu u štali. Zbog toga neće dozvoliti nove ratove, čak iako bi hteli, a neko uvek hoće. Ne zavaravajmo se, vreme ratova nije prošlo. Gazde dolaze i prolaze, Treći Rajh je mislio da će trajati hiljadu godina, Sovjetski Savez je mislio da je neuništiv i američko će proći. Kad? Možda za 20 godina, možda za 100, ali će proći. Kad bude sklonilo šapu, neko će ozbiljno početi da razmišlja da ponovo osvaja. Trenutna Vojska Srbije nije drugo nego simbolička dekoracija, a i da je mnogo veća i jača, kao što je bila JNA, opet bi se njome guzica mogla obrisati.

Ono što je potrebno je koncept naoružanog naroda, a to znači da svako može da ima čega god hoćeš, koliko god hoćeš, sve što neko može sebi da priušti. Osim toga, potrebno je dobrovoljno i povremeno treniranje, tako što će ljudi da plaćaju profesionalne oficire iz svog džepa koji će ih učiti kako da organizovano pružaju otpor, jer pojedinci bez organizacije u ratu su lake mete. I dalje teže nego dembelijski oficiri i primorani vojnici JNA, ali ipak lake. Privatne fabrike municije i sanitetskog materijala kada rade na dobrovoljnoj bazi su stostruko efikasnije nego kada država silom organizuje, tako da uz skromna sredstva, može puno toga da se ima na raspolaganju. Švajcarski model je na pola puta te ideje. Švajcarska je i dalje država, dakle i tamo ima puno nepotrebne masti i praznog hoda, kao i prisile, tako da je sve to daleko od ideala, ali je daleko bliže funkcionalnosti nego tamo neki model JNA.

Mogao bih tako ići dalje u detalje, ali ću stati ovde. Ono što najviše fali da bi se išta od ovoga dogodilo je pamet. Do juče su vas kundacima uterivali u besmislene vojske, a danas su vas ubedili da je tamo neka profesionalna vojščica dovoljna, pa se niko i ne bavi nekim ozbiljnim načinom organizacije odbrane. Postoje neki povremeni izolovani glasovi raznih idiota, kao Lazanskog, koji bi da povrati robovlasničku vojsku, ali prosečan čovek uopšte ne razmišlja o tom problemu. A ovo ne samo da bi garantovalo odbranu u budućnosti, već je moglo rešiti stvari i u prošlosti. Mislite li da bi se Jasenovac dogodio? Mislite li da bi Šiptari mogli da proteruju seljake sa Kosova tek tako osamdesetih? Mislite da bi se dogodila etnička čišćenja devedesetih? Ako i da, daleko u manjem obimu. Ko se osloni na doktrinu državne odbrane, ako preživi, to je samo pitanje puke sreće.

Osim pameti, prepreka svemu ovome bi bila i lokalna država, koja se uvek plaši sopstvenog naroda više nego bilo čega drugog, zato joj i cilj da ga razoruža što više može. Ali, uzaludno je da govorimo o teškoćama i načinima prevazilaženja tog problema, dok god ne savladate prvi, a to je mentalni problem, a to je da shvatite da je odbrana neophodna, da se može delegirati samo u manjem delu profesionalcima i da funkcioniše kada ljudi žele da se brane, bez prisile. A preduslov preduslova je da postoji apsolutna privatna svojina, da ljudi znaju za šta se konkretno bore, umesto za neke apstrakte kao što su srpstvo, bog ili država. Nije da nije bilo ratova i u ime toga, ali što je nešto konkretnije, to je uspešnije.

Advertisements
od Markus Maki Objavljeno u politika