Galerija

Za svoje pare možeš da budeš šta hoćeš

Pre par godina sam pisao o ponosu majki i tome kako mislim da bi trebalo da se promeni uloga i pozicija žene u društvu. Zoran je to objavio, a videlo se da je to jedva prošlo, jer se sa tim nije baš sasvim slagao. Međutim, ako pogledamo problem malo šire, nije to bio toliko problem razlike u mišljenju između nas dvojice koliko postojanje jedne strašne opasnosti koja stalno visi nad našim glavama. Ta stvar se zove državni zakon. Naime, kako smo dresirani po državnim školama, navikli smo da se svaka stvar, svaki problem, mora rešiti zakonima. A zakon je zakon, a to znači, ili slušaš, ili u kavez. A znamo dobro da je u prošlosti položaj žene, ali i muškarca bio veoma striktno definisan, da nije ostavljana sloboda izbora. Zato kada danas neko kaže da je loše da postoje samohrane majke, ili da bi majke trebalo da rađaju kao mlade, a posle da teraju karijeru, mi se uvek prisetimo jučerašnjih vremena, kada to nije bio samo savet i predlog kako urediti društvo, nego obaveza. Te obaveze su u prošlosti regulisale čvrste norme tradicije, danas, ako pitate nekog desničara, on bi taj zakon doneo, bez da trepne. Mislim da je to bio glavni razlog Zoranove nelagode i neslaganja. Uplašio se, podsvesno, da bi taj predlog u društvima u kojima živimo, lako, mogao da postane batina.

Sve u ovim našim nesrećnim društvima se svodi na silu. Recimo, danas se pitamo da li bi trebalo legalizovati brak homoseksualaca i ako da, da li bi im se moglo dozvoliti da usvajaju decu. Kao prvo, ko je taj koji ima išta nešto da dozvoljava odraslim ljudima? Usvajanje dece nije započinjanje nasilja, dakle, za tako nešto, u slobodnom društvu, niko ne bi smeo ni da se pita za to. Ako onaj ko želi da se odvoji od svog deteta želi da ga da gej paru, gde je problem? Dobrovoljne akcije se ne mogu zabranjivati. Sad, neka psihološka istraživanja su pokazala da to ne bi bila dobra stvar, jer za zdravo odrastanje su potrebni otac i majka. To nije samo zdrava logika, ima puno naučne istine u tome. Dakle, trebalo bi izbegavati takve stvari. To znači da bi društvom trebalo da se vrte informacije koje ukazuju zašto to ne bi bilo dobro. Ali, ako 2 para roditelja sve to znaju i opet, iz bilo kog razloga, odluče da se ogluše o te savete, to niko ne sme da zabrani. Tačka. Dobro zarez, ako prijatelji gej parova to ne odobravaju, imaju pravo da ih izopšte. Možda greše, možda ne, nebitno je. Svako ima pravo da diskriminiše bilo koga iz bilo kog razloga.

Druga velika neprestana opasnost je zajednička kasa. Demokratija se uglavnom bavi time čije će pare da uzme i kome će da ih da. Svo glasanje se na kraju svodi na to ko će da se ovajdi, a koga će da rebnu. Pozvao bih se na primer samohranih majki. Pravo je svakog para da se venča i da se razvede, ali kako država ne gubi ni jedni priliku da se umetne u naše živote, stala je na stranu žene, tako što joj je rekla da u 99% slučajeva, šta god da se desi, sud će stati ne njenu stranu, a žena će se dočepati životne alimentacije koju će muškarac morati da plaća. A ako baš i nema para, država će galantno dati ženi tuđe pare (iz poreza). Dakle, ako žena pogreši u izboru, jer, i dalje, muž samo prosi, a žena pristaje, oni koji plaćaju ceh su muž, a često i drugi koji taj par i ne poznaju. Kada ne bi bilo toga, onda bi žene morale da budu samohrane za svoje pare. Nešto mi govori, da bi broj razvoda tada bio daleko manji, a da bi se daleko povećao kvalitet izbora. Kao i uvek, ljudi reaguju na stimulanse, uglavnom nisu zli.

I tako redom, najveći problem je što postoji mogućnost da se nekome na silu nešto oduzima i da se time nagrađuju oni koji greše. Nekad je to samohrana majka, nekad propala banka, nekad plaćanje plata radnicima koje zapošljava Fijat. Ono što nam treba, to je da svako snosi svoje posledice. Tako neko može da bude šta god hoće i da pravi koliko god grešaka hoće, ako time ne pada na teret ostalima. Tada bi Zorani ovog sveta daleko lagodnije reagovali na predloge raznih Markusa, jer bi znali da je predlog samo to, a ne potencijalni usud, a mi ostali ne bi stalno živeli pod grčem kako će opet neko da nas raspali po novčaniku, ni krive, ni dužne.

Advertisements