Galerija

Da li štitimo firme ili kupce?

Često ćete videti u programima političkih partija bilo gde u svetu da se bore za zaštitu domaće privrede i podsticanje proizvodnje u zemlji. Najbolji način da se obe stvari urade je da država po tim pitanjima ne uradi apsolutno ništa, jer šta god uradi, napraviće štetu običnim kupcima. Naravno, postavlja se pitanje čemu onda uopšte služe političke partije. Moram li po stoti put da odgovorim na to pitanje? Mislim da odgovor već znate.

Pa da vidimo zašto. Država obično „štiti domaće proizvođače“, ili zabranom uvoza neke robe koju određena domaća firma proizvodi ili nametanjem carina za konkurentski proizvod iz inostranstva. U oba slučaja, rezultat je isti. Domaća firma će delovati u okviru celovitog ili delimičnog monopola, što znači da će povećati cene, a smanjiti kvalitet. Što znači da će svi kupci dotične zemlje postati siromašniji za razliku u ceni između stranog i domaćeg proizvoda, ako je strani jeftiniji, a jedini koji će više zaraditi, to će biti vlasnik te firme i, možda, njeni radnici. Ali država se brani navodeći da tako daje vremena domaćoj firmi da se dovoljno razvije da postane konkurentnija stranim. To se samo tako kaže, ali to je samo propaganda. Kapitalizam, sam od sebe, već ima jedino i pravo rešenje koje neće nasilno osiromašiti ni jednog kupca. Ako su potrebne investicije, koje će učiniti neki proces produktivnijim, dakle proizvod konkurentnijim, domaća firma može da zatraži uloge bilo od drugih privatnih investitora, bilo preko berze od anonimnih ulagača. Ako ih ubedi, investitori će rado uložiti u datu firmu. Ako posao propadne, izgubili su samo oni koji su uložili, ali se ne mogu ljutiti, jer su dobrovoljno uložili. Ako uspe, podeliće deo profita iz novonastale dodatne prodaje. Dakle, bez i grama prisile, sve radi besprekorno.

Da, ali brani se dalje država, u zemljama sa niskim nivoom proizvodnje kompetitivnih proizvoda, recimo u onim pretežno agrarnim, država mora da zaštiti domaće proizvođače, recimo grafičkih kartica za kompjutere, jer je to tehnološki zahtevan proces i potrebno je neko vreme da se odškoluju inženjeri, da se stvori novi proizvodni proces, zato se sve to mora subvencionisati. Opet obična propaganda. Ako neki privatnik misli da će zaraditi proizvodnjom grafičkih kartica, ako ima svoje pare uložiće, ako nema, moraće da uđe u dil sa privatnim ili berzanskim investitorima. Ako nema lokalnih inženjera, uvešće ih iz Indije, ono što je najbitnije je da stvori u što kraćem vremenu profitabilnu firmu i da pravi pare dok čeka srpske inženjere da završe škole, koji će onda polako da ulaze u firmu. Ulaziti u nešto što već postoji i pravi pare, radi, a otimanjem od poreskih obveznika i investirati u nešto što će možda i da propadne može da radi, ali i ne mora. Ali, kaže država, šta ako niko ne stvori fabriku kartica? To znači da to nije profitabilno, verovatno neko već skuplja investitore da pravi hard diskove ili bilo šta drugo. Osim toga, pošto država ništa ne proizvodi i nema nikakve pare, ona kada subvencioniše školovanje i gradnju fabrike kartica, ona tada osiromašuje sve druge ljude koji bi mogli te svoje pare da potroše za ono što njih zanima ili da investiraju u ono što oni misle da je profitabilno. Ali, kaže država, seljaci ne znaju šta je to kompjuter, pa onda ja, pametna država, moram to da im nametnem. Odgovor: državo, daj seljacima 2 broja. Jedan je zarada od prodaje pšenice, a drugi je zarada od grafičkih kartica. Čak i najnepismeniji seljak zna da uporedi 2 broja, a ne mora da postane inženjer, dovoljno je da kupi akcije. E, ali, vajka se država, seljak neće da investira u nešto što ne razume. Dobro, onda ti državo sama otvori firmu, pa ponudi svoje akcije na inostranim berzama, uvezi inženjere iz Indije, pa napravi kartice i iz tvojih profita školuj inženjere kojima ćeš vremenom zameniti Indijce. Dakle, opet može bez sile. A država će opet, a šta ako ni strani investitori neće da ulažu u kartice? To znači da ti taj biznis nije dobar, bavi se nečim drugim. Tačka, završena priča, sve van toga je laž.

Političari koji ovo ne razumeju se dele u 2 grupe. Totalne neznalice sa jedne strane i uspešni manipulatori sa druge. Ovi drugi znaju sve ovo što sam ja rekao, ali se prave naivni i prodaju svoju „patriotsku priču“, ne da bi zaista ikome pomogli, već da bi opravdali svoje postojanje i da bi oni na tome zaradili, jer kada oni subvencionišu, uvek ulaze u dil i uzimaju svoju ugradnju. Može im se, jer imaju batinu u rukama, pa mogu da deru poreske obveznike. Eto toliko o patriotskim partijama.

Advertisements
od Markus Maki Objavljeno u politika