Galerija

Low level privatizacija

Mnogo komentara je Zoran dao na moj tekst „Od taksista do sudija“, ali jedan mi je bio interesantniji od ostalih, kada je objašnjavao da je privatizacija policije i sudstva, jedna fina, high level privatizacija, nasuprot one u Srbiji, koja je divljačka, low level privatizacija, kako on to reče, gde jedan buzdovan kapitalista privatizuje da bi se iživljavao nad zaposlenima. To me je u stvari podsetilo zašto su moji tekstovi toliko odbojni većini ljudi, zato što trenutno većina radi pod tim siledžijama, pa joj je prirodno da se ježi na dodatne privatizacije.

Ono što ja podrazumevam kad kažem da treba privatizovati policiju je da se stvori niz policija, jedna drugoj konkurencija. Naravno, kada bi se državni monopol pretvorio u privatni, nikakve razlike ne bi bilo. Ko god ima monopol ponaša se isto, a to znači da snižava kvalitet svoje usluge i povećava cenu. Gde god nema konkurencije, tu je low level privatizacija. I u Nemačkoj toga ima. Naročito kada se poslodavci zovu Milorad, Esad ili Domogoj, pa onda cede naše ljude koji ne znaju jezik, ne poznaju nikog, ne poznaju sistem i imaju nisku kvalifikaciju. Da ne grešim dušu, ima dosta i Hanseva koji koriste tuđu nesreću. Tu, se dragi moji, ništa ne može učiniti. To je u ljudskoj prirodi da želi da živi na tuđ račun. I ljude nikada nećete moći da pretvorite u svece. Za jednog sveca biće milion običnih, a obični kada procene da mogu nešto da zgrabe, a da zbog toga neće biti kažnjeni, većina njih će tako uraditi. Upravo zbog toga se u centar našeg društva moraju staviti moralne zabrane, a pouzdan način da to zabranjivanje bude praktično, dakle jeftino i prilično redovno primenjeno je da usaglasimo odnos snaga preko konkurencije.

To ne znači da će neko čarobnim štapićem stvoriti više privatnih policija ili sudova. Za to se ljudi, moraju izboriti sami, svojom snagom i veštinom da se nametnu na tržištu, da pokažu kako bolje hvataju lopove i kako pravednije i brže sude. Čak i u režimu državnog monopola. To nije teorija, već postoje hiljade organizacija na Zapadu privatnih agencija za arbitražu i zaštitu imovine ili života (bodigard). Naravno, država i dalje ne dozvoljava da se oni bave svim aspektima prava, ali, mic po mic, ta će društva sve više posla uzimati od države, jer kako vreme prolazi, ljudi su sve više nezadovoljni državnom pravdom, tako da osim što porezom prinudno finansiraju državne institucije, sve radije dodatno plaćaju i privatne, jer je računica laka „što ne platiš na mostu, platićeš na ćupriji“. Bolje platiti malo više na početku, nego izgubiti firmu ili ceo kapital kasnije.

Srbija se igrala komunizma do 1990 godine, posle se malo igrala rata do 2000. Sad kada čujete socijaliste, izgleda da su sve uništili petooktobarci, namerno zaboravljajući da se socijalizam sam urušio barem jedno 60%, a da je narednih 30% uništio rat. Kada vam privreda spadne sa 100% na 10%, tu se onda lako može primeniti engleska poslovica „prosjaci ne mogu biti probirači“. A to znači da je došao novi gazda, uglavnom strani, jer kod domaćih para skoro da nije ostalo i kupio je za male pare sve što je stigao. Balkan, pa, samim tim i Srbija, nalazi se u fazi low level privatizacije, jer je kapitalizam tek počeo, a pravni sistem ne postoji, već je taoc vlasti. Kada tako ne bi bilo, kada bi zaista u Srbji bila garantovana privatna svojina, tada bi došli buljuci stranaca da otvaraju sve redom i tada bi se desile 2 stvari, kao i svuda gde je tržište koliko, toliko proradilo. 1.) poslodavci bi, odjednom, postali daleko ljubazniji, ne zato što vole radnike, već zato što bi se plašili da će izgubiti zaposlene 2.) profitne stope svih poslodavaca bi se drastično smanjile. Tržište se uvek samo reguliše. Time bi bili zadovoljni radnici, ali i oni koji su zabrinuti za „nacionalnu pljačku“, jer niske profitne stope znači da će strane firme većinu svojih troškova platiti na domaćem terenu u obliku stalno viših plata. Mada, ne treba zaboraviti i sledeće. Niske profitne stope nisu sinonim za dostignut cilj. Ako kapitalista ne uspe da uštedi dovoljno, neće moći da se proširuje, a to znači, da će stagnirati, a čim se stagnira, to lako može da postane i propadanje. Tada nije dobro ni radnicima. A to što mnogi stranci, danas, stečene profite ne reinvestiraju na domaćem terenu, nije zato što su gramzivi, kako ih dečije, naivno opisuju socijalisti. Svaki čovek je sebičan i želi da profitira na najbolji mogući način. Socijalisti, upitajte se, kako to da sa tako jeftinom radnom snagom stranci ne reinvestiraju u dovoljnoj meri. Možda postoji neki razlog. Evo ga: skoro koji god radio, TV kanal, bilo koje novine da otvorite, kapitalisti se i dalje gledaju samo kao lopovi i eksploatatori, a sve više i češće se čuju i direktne pretnje onih koji bi sve ponovo da nacionalizuju. Kad na to dodamo nepostojuće sudstvo koje ne garantuje privatnu svojinu, imamo zaokruženu celinu. Sve to zajedno čini da je nivo konkurentnosti u Srbiji zaista zanemarljiv. U Srbiju dolaze oni koji bi nešto na brzinu da izvuku, pa da odu. To nije njihova krivica, već srpskog pravno-političkog sistema. Kakvi uslovi poslovanja, takvi i biznismeni.

Dakle, ako želite dobro sebi, umesto da sanjarite o novim Očevima Nacije koji će narodnim socijalizmom da povrate izgubljeni ponos i vlasništvo, gledajte da ubrzavate konkurenciju, a vremenom će (za koju deceniju) i domaći kapitalisti postati bitni na tržištu. Kapitalizam je loš samo kada nema konkurencije, kao i sve drugo u ljudskom ponašanju. Sve je uvek samo tržište. Na primer, kada u jednom selu postoji samo jedna devojka na hiljadu muškaraca, ta može da izvoljeva šta hoće, da bude i ružna i zla, svejedno, jedina je. Sve se menja kada ima 1000 devojaka, tada svaka mora da se trudi da bude što lepša i što bolja. Dakle, izbacite iz glave sve one turobne parole kao kapitalizam sa ljudskim likom, socijal-demokratija ili da društvo mora da vodi računa o pojedincu. Sve je to žestoko licemerstvo. Kad se zavrti ekonomska mašinerija, svi se problemi reše. Naravno da će bogati postati i bogatiji, ali i, ono najbitnije, siromašni to više neće biti. E tu je problem problema, socijalisti se nikada nisu brinuli za apsolutno, već samo za relativno siromaštvo. U svetu u kome bi svaki čovek imao po jednu celu planetu za sebe, a bogataši imali cele galaksije, socijalisti bi i dalje uzvikivali „Živeo Staljin i svetska revolucija“. Socijalizam je uvek bio patološka ljubomora kamuflirana u brigu o siromašnima.

Ako želite da odslušate, prilog počinje na 1 sat 12 min 15 sek

Advertisements
od Markus Maki Objavljeno u nauka