Setimo se „slavnih“ dana tradicije. Tada je bilo reda u ovom svetu, zar ne? Nije postojalo ja, već je bilo važno samo mi. Zajednica je bila sve, lično je bilo ništa, a zajednica je „želela“ ono što je vladar komandovao. O normama tradicije nije se diskutovalo, ona su bila batinom prebacivana sa kolena na kolena. Dobro je bilo ono što su vekovi nasleđa propisivali. Tradicija nije samo zabranjivala neka ponašanja, ona je, uz to, i određivala šta se mora raditi. Lični izbor nije postojao ni u čemu. Dete je moralo da sluša svaku naredbu roditelja. Žena je morala da rađa do svog biološkog raspada nove robove i nove vojnike. Muškarac, koji je navodno bio, starešina, komandant nad decom i ženom, na prvi mig vladara klana, plemena ili naroda, morao je ili da mu kuluči ili da gine u ratovima, bez obzira da li oni bili odbrambeni ili osvajački. U toj čvrstoj piramidalnoj strukturi svaka neposlušnost regulisala se brzo i oštro, od izopštenja, preko čestih i jakih batina, do zatvora i skraćivanja za glavu.
Ljudima se pravila ponašanja nisu objašnjavala, o tome se nije čak ni razmišljalo. Ljudi su bili smatrani konjima, marvom koja je tu da tegli i da sluša. Međutim, i pored sve te sile, tradicija se raspala, ona nigde više, u delu sveta kome kulturno pripadamo, ne postoji. Postoje samo njeni folklorni ili simbolički obrisi, suštinski ona je pregažena, ne postoje više tradicionalna društva. Današnji neotradicionalisti, koji na sva usta kritikuju građansko društvo, koje je zamenilo tradicionalno, tvrde da je ono krivo za svo zlo sveta u kome živimo. Ukratko rečeno, to je besmislena dijagnoza. To je kao kada bi neko rekao da je neko, ko je oboleo od kuge, bio zdrav kada je bio bolestan od tuberkuloze. Slažem se da je građansko društvo kuga, ali je potpuno van pameti vrednovati tradicionalno kao zdravlje. Poređenje ova dva tipa društva spada u lažnu dihotomiju. Odnosno, arogantno isključuje mogućnost nekog trećeg, ili četvrtog tipa društva.
Veliki doprinos porastu popularnosti onih koji bi da vrate točak istorije unazad, upravo se može dodeliti užasima građanskog društva i njegovom moralnom relativizmu. Ukrasti je danas greh, samo ako se radi o sitnicama, dok ako neko krade velike svote, drugi mu zavide, ne osuđuju ga. Država, u naše ime, stvara ogromne javne dugove da bi nas korumpirala u demokratskom procesu, a mi, radi današnjeg komfora, namerno zaboravljamo da te dugove namećemo našim potomcima. Penzije, kada su uvedene, bile su izdvajanje jednog čoveka u mladosti, da bi mu se vratilo u starosti. Danas su države pojele fondove, pa nove generacija nasilno izdržavaju starije. Kada vojske Zapada razvaljuju zemlje koje mu nisu opasnost, samo mali broj ljudi protestuje oko toga. Koga je briga za tamo neke daleko. Mogao bih tako da nabrajam dugo, ali suština je da države ne rade drugo nego eksploatišu našu gramzivost i nemoral, da bi nas time držale poslušnim dok one nas eksploatišu. Ili rečeno još jednostavnije, daju svinjama ono što svinje vole, da bi na kraju bile što deblje kada postanu meso.
A to je i ujedno razlog zašto je tradicionalno društvo propalo. Ono je moglo da traje samo dok nije bilo napretka u znanju i ekonomiji. Čovečanstvo je hiljadama godina živelo blizu biološkog minimuma, sa zanemarljivim pomacima u znanju. Nove generacije nisu imale razloga da se pobune protiv pritiska starijih, jer je život oduvek bio isti i niko nije video da se i može živeti drugačije. Kada se to promenilo, preko širenja novih znanja i posmatranja neočekivanih bogatstava drugih, mudrost starijih je prepoznata kao zaostala i nepraktična, kočnica napretka, sila više nije bila dovoljna da zaustavi sve veći brod odmetnika. Da je tradicija valjala, da je imala univerzalnu vrednost, ona ne bi nestala. Ljudi, koji su bili tretirani kao konji, skinuli su naočnjake i ugledali novi, potpuno drugačiji svet. Međutim, kako tradicionalno ponašanje nije bilo zasnovao na ličnom izboru, već na slepoj poslušnosti, kada je stega nestala, nisu nestala samo negativnosti tradicije, već sva kontrola, zbog toga danas bilo koja opačina je postala prihvatljiva. Možda se površno i javno zgražavamo, ali 95% nas, intimno ne bi imalo ništa protiv da se nekom kombinacijom domogne Dedinja, da se ugradi u neki budžet i siguran državni posao.
Neotradicionalisti misle da su ljudi bili i ostali goveda i da se opet moraju upregnuti u kola da vuku, da se ljudska svest ne može podići i da je za dobro marve da joj neko komanduje. Moralisti, ne bilo koji, nego oni racionalne etike, tvrde da neki imaju svest, neki nemaju, a da stimulansi deluju na ljude, tako da sa pravim stimulansima najveći broj njih može da izabere da bude moralan, a ko ne izabere, a ugrožava druge, biće kažnjen. Razlika je ogromna. Tradicionalizam je zasnovan samo na batini, dok moral prvo na šargarepi, a ako zatreba i batini. Moral pruža priliku ljudima da izaberu dobro, tradicija to i ne pokušava. Tradicija nameće i pozitivne norme, racionalna etika ne. Međutim, jedna stvar mora ostai jasna: moral mora biti apsolutan, iznad i izvan želja čoveka, da bi vodio ponašanje ljudi. U suprotnom, on neće biti drugo nego verbalno opravdanje greha svakog čoveka. Libertarijanski moral ispunjava uslove da vodi ljude, ali se za njega prvo mora izboriti i onda, kasnije, stalno, održavati.
Ako želite da odslušate, prilog počinje na 1 sat 15 min 30 sek
Sam svoj vladar 