Galerija

Ja, tajkun, ja, pročitao

Radi se o knjizi “Ja, tajkun” najuspešnijeg srpskog poslovnog čoveka Miroslava Miškovića. Šta god o njemu mislili, korisno je pročitati njegovu verziju istorije. Decenijama se bavimo raspredanjima da li je ovaj ili onaj političar ili vojskovođa bio pozitivan ili uspešan, ovakav ili onakav. Takvi tipovi su nepravedno zauzeli lavovski deo prostora u javnoj diskusiji. Odavno je došlo vreme da se bavimo drugim sferama života, a naročito ekonomskim, tako da je Miškovićeva knjiga prava čaša vode u pustinji. Ja ne kažem da ću popiti celu tu čašu vode, da sve što je napisano u toj knjizi istina, ali je dobro da postoje takve knjige. U svakom slučaju, ja mu verujem daleko više nego tabloidima koji su ga tako dugo i temeljno blatili svih ovih godina. Štaviše, možete biti skoro sigurni da koga god tabloidi razvlače, da sigurno ima nečeg dobrog u sebi. Tabloidi i televizije su udarna pesnica svakog srpskog režima, a posebno ovog poslednjeg, mada se ni prethodni nisu šalili. Prvi razlog za skepsu je da je autor dao prebelu verziju samog sebe. Ako su ga tabloidi predstavili kao crnog đavola, on je sopstveni autoportret oslikao bojama anđela i to uvek zvuči naduvano i nadmeno. Ono što bi bilo korisnije, umesto ove vrste autobiografije, da je izašla knjiga nekog nezavisnog autora koji podržava tržišnu privredu, neko ko nema ideološke predrasude da je bogataš lopov po definiciji, tada bi pohvale upućene Delta Holdingu imale veću težinu, a sigurno bi se tu našla i neka dobra kritika.

Drugi razlog za skepsu je vreme u kome je Mišković stvarao svoje bogatstvo. Možda on zaista jeste oličenje poštenog preduzetnika, ali kako je sve stvorio u veoma turbolentnim godinama raspada jednog sistema i stvaranja novog, poneka sumnja mora da se javi. Teško je pomisliti da se može proći kroz svinjac, a da barem cipele ne upadnu u blato i izmet. Opet, ne zbog samih namera ili kriminogene prirode vlasnika Delte, već zbog celokupnog poslovno-pravnog ambijenta. Svaki čovek reaguje na stimulanse, pa zato ne mogu da isključim i onu staru poslovicu da “prilika stvara lopova”, jer je u haosu devedesetih jednostavno bilo toga previše da bi bilo ko mogao da odoli. Svi smo mi pošteni, ali kad ti se nacrta debeli novčanik na sred puta, ne trčimo baš brzo da sustignemo nesrećnog vlasnika za koga smo videli da mu je ispao iz džepa. I pored toga, verujem da je, naročito drugi deo njegove karijere, bio zasnovan na korektnom poslovanju, jer je tada već stekao dovoljno kapitala da zaigra igru gde se muljanje jednostavno ne toleriše.

Toliko o prošlosti i mogućim spekulacijama na tu temu. Bolje je da pređem na konkretne činjenice, odnosno da analiziram direktne reči autora, koje su problematične na nekoliko mesta. Veoma je očigledno da Mišković pokazuje duboko nepoznavanje istorije Zapadne Evrope i današnje situacije na Zapadu. On neprestano brka između parola i pamfleta koji odatle dolaze i realnosti. Istina je da su Zapadna Evropa i Amerika u 18 i 19. veku, bili svetionik ljudske civilizacije. Koncept ograničene države sa veoma malo formalne moći i apsolutna zaštita privatne svojine, kao i duboko uvažavanje spontanog razvoja ekonomije učinili su Zapad najbogatijom teritorijom koja je ikada postojala u ljudskoj istoriji. Ali, ne možemo da zaboravimo da je Zapad izvršio samoubistvo u Prvom i Drugom svetskom ratu, kada su prevladale razne kolektivističke ideje, prvo destruktivni nacionalizam, a zatim i fašizam i nacizam i na kraju socijal-demokratija. To nisu bile male, dečije bolesti koje je Evropa preležala, pa sada nema više tragova, to su bili snažni maligni tumori koju su ubili novovekovne zapadnoevropske vrednosti. Nakon ratova, na kratko je Evropska Ekonomska Zajednica krenula ponovo ka vrednostima tržišne privrede, jer je njen domen bio isključivo ekonomske prirode, ali pretvaranjem EEZ u Evropsku Uniju, postalo je jasno da su ambicije i političke i da se ide ka stvaranju nove centralističke mega države. Mišković na nekoliko mesta oplakuje Milana Obrenovića i Zorana Đinđića kako su stradali na putu ka tom Zapadu, ne razumejući da tog idealizovanog Zapada nema više odavno. Ono čemu Srbija treba da naginje su zapadnoevropske vrednosti pre 2 velika rata, ali daleko od Evropske Unije koja i formalno i praktično pokazuje da te vrednosti prezire.

Iz tog neznjanja proizilazi i autorevo čuđenje zašto su Tadić i Vučić njega ometali, umesto da su mu zahvaljivali. Država velike firme tretira samo na 2 načina i na Zapadu i na Balkanu: stimulativnim ili kaznenim reketom. Ako velika korporacija savije šiju, onda ona mora da puni državnu kasu po potrebi, da zapošljava nepotrebne ljude iz vladareve političke stranke, da vladaru poklanja vile i ostale luksuze, a za uzvrat će vladar doneti jedan ili više zakona koji će omogućiti firmi monopol u nekoj privrednoj grani. To je stimulativni reket. U kazneni reket, ono u šta je Mišković upao, spada redovno maltretiranje na javnom nivou, arbitralno novčano kažnjavanje, ometanje posla na sve moguće načine. Velike firme zaista jesu pretnja vladarima, jer država je samo sila, a neko sa puno para, ko zapošljava veliki broj radnika, predstavlja pretnju toj sili. Država nije ono što bismo mi želeli da bude, već ono što jeste. Što pre pogledamo realnosti u oči, to ćemo ranije prestati da se čudimo. Tadić i Vučić to vrlo dobro znaju, oni rade ono što vladari uvek rade, brane svoju vlast, autor je taj koji se zbunjuje oko poznatih stvari. Zato gospodine Miškoviću, ja vama, iz sveg srca, savetujem, da se manete fantazija o tome šta bi država trebalo da bude ili šta bi trebalo da radi da popravi ekonomiju, čime se prilično bavite u zadnjem delu knjige, već da se potrudite da toj državi smanjite moć što više možete. Vi dobro znate da demokratija radi na žetone, a vi tih žetona imate u priličnoj meri. Ako priželjkujete nekog srpskog Ronalda Regana ili Margaret Tačer, zašto sedite skrštenih ruku, nađite ga, pa ga finansirajte.

Vi Miškoviću stalno govorite da uspešan biznis vode oni sa znanjem. Slažem se, ali, nastojte da nađete neke savetnike koji će vas malo bolje upoznati sa političkim znanjima. Ovako izgledate kao neko ko je pročitao istoriju Zapada u nekoj tankoj knjizi na letu do Londona, pa zato i ceo poslednji deo vaše knjige izgleda kao jeftini pamflet pun trivijalnosti, opštih mesta i nada uperenih u pogrešne institucije. Žao mi je što moram da primetim da su i tako uspešni poslovni ljudi žrtve predrasuda i potpuno naivnih predstava o centralnom monopolu zla. Uspeh Zapada je bio direktno proporcionalan stepenu smanjenja tog zla, a nikako pametnim politikama država.

Ako želite da odslušate, prilog počinje na 59 min 05 sek

Advertisements
od Markus Maki Objavljeno u nauka