Galerija

Baba roknula investitora, svaka čast ili sramota?

Ovog puta ću komentarisati jedan slučaj iz crne hronike, da ilustrujem nekoliko širih koncepata. Sam primer nije toliko bitan sam za sebe, takve stvari se dešavaju svuda po svetu. Radi se o „taze“ delu, tako da mi zaista ne znamo šta se dogodilo, ali ću za potrebe ovog teksta pojednostaviti i ponašati se kao da su početni iskazi iz novina zaista tačni. Naime Stojanka S., žena od 69 godina, pištoljem je usmrtila građevinskog preduzetnika Zorana T. od 59 godina u Beogradu pre neki dan. Ubica je izjavila da se radi o samoodbrani. Naime, investitor je godinama kinjio i pretio neprestano ženi, sa ciljem da mu ona proda plac na kome bi on sagradio višespratnicu i time dobro zaradio. Pominjao je da je povezan sa vlašću, sa podzemljem, da se neće ustručavati od toga da ženu hapse, biju, pa čak i ubiju, ako ne pristane da proda. Sad, ako se tokom istrage ispostavi neka sasvim druga istina, sve ovo što ću sada napisati pada u vodu, ali ako se desilo, stvari su već sasvim jasne. Naime, da li se radi o prekoračenju u odbrani? Da li je žena zaista upotrebila prekomernu samoodbranu? Čitam komentare čitaoca novina i većina je veoma zbunjena. Nekako svi počinju govoreći da, naravno, ne podržavaju čin ubistva, ali da razumeju uzroke i motive, dakle, većina se slaže da je odbrana bila neproporcionalno visoka. Ja nisam ni sudija, ni advokat, ali verujem da su zakoni postavljeni tako da će žena biti osuđena upravo zbog toga. Kako se radi o starijoj osobi, dok se proces završi, žena će zbog bolesti i starosti biti premeštena u kućni pritvor ili će umreti, ili će jednostavno biti osuđena, ali će joj kazna biti oproštena nekim predsedničkim ukazom. Ono što je bitno da država pokaže da ona komanduje, a onda će vlast iskoristiti priliku da pokaže kako je humana, pa će osuđena dobiti pomilovanje. Dve muve jednim udarcem. Najbitnije od svega je da država pokaže da ljudi ne smeju imati pravo na samoodbranu, zato što ovce u štali ne smeju imati lični suverenitet, to se njima na svakom koraku mora ponavljati, da ne bi slučajno nekom palo na pamet da postoji Pravda, a ne samo Pravo.

Međutim, nije došlo do prekomerne odbrane. Pravda uvek mora da postoji u nekom kontekstu. Po zakonu se radilo o preteranom činu, zato što u trenutku ubistva, investitor nije vadio pištolj, niti drugo oružje, niti je nasrnuo na ženu, već je nastavio da je sadistički kinji i da joj preti. Dakle, kinjena nije smela, po zakonu, da upotrebi pištolj, jer nije bila u direktnoj životnoj ugroženosti. Dripac je „samo“ vršio jak psihološki pritisak. Međutim, kontekst odnosa to dvoje ljudi nam govori da se radi o velikom raskoraku između njihovih snaga. Prvi je govorio da može da upotrebi i silu države, i silu kriminalaca, i da može i da je ubije. Kontekst života od devedesetih do danas je takav, da su takve pretnje veoma kredibilne. Čovek nema moć čitanja misli drugih, pa da zna da li onaj ko preti zaista može ono što govori, niti ima magnetno polje koje ga štiti od metka nekog snajpera iz zgrade preko puta, dakle, čovek nije supermen, već samo čovek, i kada postoji jasna pretnja ovakvog nivoa, čovek po Pravdi, a ne po zakonu, mora da ima pravo da zaustavi na bilo koji način, pa i ubistvom, onoga koji preti. U svakom trenutku, žena je čak mogla kod njega u kancelariju da ode, da ga tamo izrešeta, bez afekta, emocija, nego potpuno hladnokrvno, jer je time objektivno branila svoj život. Ni tada se ne bi radilo o sračunatom ubistvu, već o odbrani. A naročito zato što je izjavila da je već išla u policiju, koja joj nije ni pomogla, niti je zaštitila. Ljudi su, bez svoje krivice, prinuđeni da Pravdu uzmu u svoje ruke. Ko to uradi, kazniće ga država, ko ne uradi, nastradaće od kriminalaca. Ostaje svakom da odluči šta je manje zlo.

Zašto se Pravda i zakon, svuda po svetu, a naročito na Balkanu, toliko razlikuju? Zato što država i ne postoji da nas štiti, već da nas glođe, a ne samo da nas ne štiti, nego je ona i nalogodavac ovog ubistva. Upravo zato što je, formalno, njena dužnost da ne dopusti da se njeni organi koriste da prete građanima ili zato što je dozvolila da se kriminalna bagra nađe na slobodi i da ona preti građanima. Ali, kako država ima monopol nad pružanjem zaštite građanima, ona ne samo da je jedina ovlašćena da to radi, već i sama postavlja i cenu te usluge, koju uteruje porezom, i ima završnu reč u konfliktu između raznih organa same sebe. Po principu „kadija te tuži, kadija ti sudi“. Razlika je samo da to kad rade Turci, onda je to jako nemoralno, a kada to rade Srbi Srbima, onda je to u redu, važno je da nemamo okupatora.

Monopol nad bilo čim ne može da dovede do dobrih rezultata. I taj se problem ne može rešiti ni boljom vlašću, ni boljim zakonima. Takozvane uređene države Zapada nisu drugo nego kratkotrajni prelazi iz jednog banditizma u drugi, pa se problem manje vidi. Postoje samo 2 izlaza iz tog užasa, a jedan od 2 je samo iluzija izlaza. Prvi je diktatura, gde glavni baja ognjem i mačem drži sve pod svojom kontrolom, pa dok njemu neko ne skine glavu, kriminal na nivou građana se ne dešava, on ostaje „samo“ na nivou diktatora prema svim građanima. Složićete se da to nije rešenje, mada ima mnogo luda koje samo to i sanjaju, valjda nadajući se da, ako se ne mešaju u politiku, da će mirno i prosperitetno živeti. Drugi izlaz je privatizacija policija i sudova, gde se plata dobija u zavisnosti od rezultata, a ne na osnovu privilegija usled monopolskog položaja. Tada građevinski preduzetnik ne bi pretio, jer ne mogao da računa na podršku veće sile. A, bez pretnje, ne bi pala ni pucnjava. Ljudi uglavnom nisu ni dobri, ni loši, već reaguju na stimulanse.

A, stimulansi su sve u ovom svetu. I, osim svetaca, niko nije imun na negativne stimulanse. Zamislite sebe da ste, nakon brodoloma, završili na dalekom ostrvu u Pacifiku samo vi i neka vrhunska mačka. I recimo da ta žena ne želi da ima seks sa vama. Nakon godinu dana, kada vam postane jasno da niko neće doći nikada da vas spasi, i da žena nema gde da pobegne i da nema načina da se odbrani, koliko bi vremena prošlo pre nego što bi je silovali? Razmislite veoma dobro pre nego što odgovorite. Odgovorite u sebi, znam da javno to nikada drugom ne biste priznali, ali 99% vas bi to uradilo. A u vašim normalnim životima samo 0.01% vas to radi, zato što je odnos snaga takav da se tako nešto uopšte ne isplati. Problem sa državom je što je odnos snaga takav da smo svi mi ta žena na ostrvu u Pacifiku.

Advertisements