Galerija

Ne ljutite se na Kembridž analitiku, problem ste vi!

Odavno se već ubajatila epizoda o kojoj već svi već sve znamo. Naime, podsećam vas, ako ste do sada živeli u pećini, da je ova firma učestvovala u pomoći Donaldu Trampu da pobedi na izborima 2016-godine. Naime, ta firma je, osim toga što je bila bez skrupula, iskoristila i nekoliko ugovornih i tehničkih propusta u Fejsbuku da se za relativno male pare dočepa profila nekoliko desetina miliona profila korisnika. Zadobijene informacije je koristila da stvara veoma specijalizovane reklame i da ih šalje glasačima u predizbornoj kampanji što preko Fejsbuka, što preko drugih Internet oglašivača.

U čemu je problem? U čemu je skandal, ili, barem zbog čega je to gore nego svaki dan, inače? Ono što je zanimljivo je da su reklame u sebi sadržavale kreativnije laži nego obično. Nisu ih slali samo onima za koje bi kompjuterski model mogao da predvidi da su mogući Trampovi glasači, već su slali bilo kome, samo što je tekst bio različit za svakoga. Pa su onda levičarima govorili da će novoizabrani predsednik sutra nametnuti privatnim hrišćanskim školama da uče marksizam, dok su desničarima govorili da će sve imigrante pobacati u okean. Međutim, jedini koji se može u celoj toj priči naljutiti je samo Fejsbuk, kome je oduzet centralni posao. On sam već to oduvek radi, odnosno šalje ciljne reklame, različite za svakog, jer ima bazu podataka svih korisnika. Verovatno se radilo o nepoverenju Trampovog tima prema Fejsbuku, koji je neskriveno bio na strani Klintonove, pa verovatno nisu verovali da će savesno odraditi posao, pa su ga zato izmanipulisali.

Umesto da se ljutite na Fejsbuk ili Analitiku, što je apsurdno, jer ni jedan od to dvoje nikog nije kundakom naterao da glasa za bilo koga, ono zbog čega treba da stavite prst na čelo je nešto sasvim drugo, a to je da glasači koriste iste kriterijume da kupe novi deterdžent i da glasaju za novu vlast: preko reklama. Sveti demokratski svetonazor nas uči da ljudi savesno prate situaciju u zemlji, da znatan deo života troše u razmišljanju o zajedničkom interesu i da ta želja kulminira na dan zaokruživanja u kućici za zavesicom. Realnost je da ljudi imaju neka svoja ubeđenja, najčešće bez ikakvog prethodnog razmišljanja, već jednostavno, inercijom, prihvate mišljenje ljudi iz sokaka gde žive, a opšti interes je nešto apstraktno u smislu, da svi treba da imaju bolji život, da treba da bude mir u svetu, da ljubav na kraju pobeđuje. Na stranu što opšti interes i ne može da postoji, jer grupa nema mozak, već samo pojedinci. Sukob realnosti i fikcije čini da jedino što prosečnom glasaču ostaje je da, kad na ekranu svog telefona vidi obećanja, koja se podudaraju sa njegovom političkim predrasudama, onda odluči za koga će. Prosečan glasač u Srbiji je, dakle, politički, daleko, napredniji, u odnosu na prosečnog Amerikanca, jer on da glas za 20 kutija sardina, čak i ne pomišljajući da se udubi u predizborna obećanja. On je, barem, nešto konkretno dobio, i cinično živi iznad, a po posledicama, ispod demokratskog režima, ali mu je sasvim jasno da je to igra za one koji ne misle mnogo. Pomislite kako se to 7 miliona ljudi ili 320 miliona ljudi može pitati o tome kako organizovati život svim tim ljudima, nezavisno od toga koliko su izbori pravedni. Čak i da nema krađe u sistemu, čak i kad bi svi kandidati zaista bili savršeno ravnopravni u medijima, čak i kada bi se godinu dana pre izbora držali kursevi o realnoj situaciji, kada bi se svakome objašnjavalo do tančina svaka stavka u političkim programima, čak i kada bi političari bili primorani da u skupštini donesu samo one zakone koje su obećali pre izbora, opet bi se radilo o kombinaciji vrhunske iluzije i kriminala, jer a.) 49% ili bilo koja druga nezanemarljiva manjina ljudi se ne slaže, ona je glasala za neko drugo „rešenje za naše probleme“, a pod b.) odakle vam takva astronomska arogancija da pomislite da čak i vrhunski genije, a posebno masa, može da predloži bilo šta što može da bude toliko dobro, da treba slati u zatvor one, koji se sa time ne slažu (što je osnovna definicija bilo kog zakona).

Demokratija, po svim realnim procenama, nikada neće postati idealna, pa čak ni bolja, štaviše, biće samo gora i gora, ali čak i kada bi postala najbolja, opet je strašno loša. Slobodno tržište kapitala i ideja nije nastalo zato što je neko smislio da je to nešto najracionalnije što može da postoji, već je to odraz naše intelektualne skromnosti prema kopleksnosti realnosti da je nemoguće upravljati ekonomijom. Jednako kako je nemoguće upravljati ekonomijom na centralni način, tako je nemoguće i u svom drugim oblastima našeg života. Silovanje je moguće, to, svakako, ali u tom aktu ste i vi saučesnici, jer verujete da je u redu da jedni mogu kundakom da uteruju druge, samo zato što su većina. Koja god da je većina, sa kojom god da je ideologijom pobedila, mora da računa da će, kad-tad, ona manjina da ih pobije. Jedna sila, uvek drugu izaziva. Ko god se do sada izvukao, samo je imao sreće. Sreća traje, pa prestane. Zato, razmislite dobro, zašto kada birate ženu, zanimanje, kuću ili posao, ne morate da idete u ministarstvo da vam to odrede, ali zašto onda moramo da robujemo hiljadama besmislenih zakona koji se uvek svode na jedno: vlast i prijatelji vlasti pljačkaju one, koji nisu na vlasti, to je suština bilo kog političkog sistema koji dozvoljava centralni monopol sile. Ko god ima batinu u rukama, radi šta hoće, a vi umesto da mu je uzmete, vi je još i u Ustav stavite. Možda, zaslužujete da vas tuku.

Advertisements