Galerija

Sendvičari i lidlaši, da li je to isto?

Gade mi se oni koji se rugaju sirotinji. Naime, i dalje pratim negativne reakcije na Lidl. Nakon lavine negativnosti prema samom lancu prodaje, sada su se okomili i na njegove mušterije. Naime, stavljaju ih u isti koš sa sendvičarima. To je vrhunac arogancije. Porediti te 2 stvari je totalno besprizorje. Evo zašto:

Sendvičar je simbol ubistva demokratije. Ja ne branim demokratiju, ali podsećam da po principima koji vode ovaj način vladanja, glas birača je nešto najsvetije što se može zamisliti. Ko, tako nešto proda za bilo koju cenu, a posebno u bescenje, mora se, po demokratskim normama, smatrati kao ništavilo, izdajnik, jeftini profiter, a posebno zato što skoro niko od tih sendvičara ne umire od gladi, pa je prinuđen na tako gnusnu trgovinu, dakle radi se o ozbiljnom praktičnom svesnom preziru ili potpunom neznanju o tome šta demokratska načela omogućuju. Ma koliko su ona mala, loša ili nemoralna, nešto, ipak, omogućuju.

Sa druge strane, sirotinja koja je pojurila u Lidl, sa nadom da će nešto jeftinije kupiti, jer je načula da je tamo jeftino, nema nikakve veze sa politikom, načelima ili moralnim sudom. Jednostavno, ko je blizu egzistencijalnog minimuma trči gde god stigne, sa nadom da nešto ućari. Tu se ne prodaje politička uloga za prokletu piletinu (već mi je muka od te reči), već se radi o običnom svakodnevnom, i za neke, jako teškom životu. Neko ko se lakta u redu Lidla da kupi jeftinu salamu, daleko je intelektualno pošteniji i moralniji od salonskih birača koje možemo nazivati kavijardžijama, što nije ništa drugo nego skuplja varijanta sendvičara. I oni prodaju glas za neko materijalno lično dobro, na štetu drugih. Da, dragi glasači, kad god vi glasate da se neke pare vama dodele, one se otimaju drugima, jer država ne stvara nikakve prihode, već ih preraspodeljuje preko poreza. Ne postoji čarobni izvor para, pa je samo pitanje pametne politike kome će one biti date. Istina je potpuno drugačija, kada vi dobijete, neko mora da izgubi.

No vratimo se mrziteljima lidlaša. Zašto oni to govore? Zato što ih preziru, jer ne ratuju za Kosovo, jer ne ratuju protiv zapadnog okupatora, jer ne ratuju za socijalizam ili pravoslavlje, zavisi da li pljuju levičari ili desničari, zato što su trampili dostojanstvo pogibije u ratu za sram trke za jeftiniju salatu. Dakle, junački su obraz zamenili za tavorenje na egzistencijalnom minimumu. To je njihova pozicija. Bože koji demagozi, bože koji licemeri, bože koje hulje. Jedan Musliman, kada veruje u svoje, on jednostavno obuče prsluk sa eksplozivom, uđe u tržni centar i pobije svoje neprijatelje. On radi po svojim uverenjima. Potpuno pogrešnim, nemoralnim i apsurdnim uverenjima, ali on ne očekuje ništa od drugih, on svoje uradi i plati glavom za to. Jedan Hrvat, kada je nezadovoljan haškom presudom, popije otrov, ne traži od drugih da ga piju. Ovi salonski mrzitelji sede duboko zavaljeni u svoje fotelje, ko u dobro plaćenim medijima, ko u malo plaćenim, ali ne pada im na pamet da sami obuju čizme i sami krenu u ratove koje svakodnevno priželjkuju i glorifikuju. Od prvog ispaljenog metka devedesetih, do danas, uvek su postojali ti „uzvišeni Srbi“ koji su sve znali u teoriji, duboko u pozadini svih događaja, jaki u nekim apstraktnim idealima, a bedni u praksi, sve pod parolom „braćo složno, svi napred, a ja za vama“. Oni ne žele da motivišu sirotinju ličnim primerima za bilo šta, oni žele da je diskredituju, da bi mogli da njom zagospodare. Ovi ljudi nikada neće pomoći siromašnim, samo će joj promeniti gospodara.

Advertisements
od Markus Maki Objavljeno u politika