Galerija

E kad je i „Svet Kompjutera“ protiv neo-liberalizma, nema nam spasa

Slušam ja lepo prilog pri kraju Zaira 939, skuplja neki Marko sitne evriće, skuplja da kupi Intel i5 i već sanja kako će ispod njegovog radnog stola da se zavrti novi snažni procesor, kad ono, okomi se neo-liberalna neman i na njega, poveća cene i rasprši puste Markove snove. Osta Marko da suze roni, nadajući se da će tržišni regulatori naći načina da savladaju zle korporacije, ili barem tako tvrdi Vladimir Trajković u odgovoru čitaocu na žalbu poslatu kompjuterskom časopisu „Svet Kompjutera“. E, kad je došlo i do toga da kompjuteraši kukaju na slobodno tržište, nema nam spasa. Ako negde ima slobodnog tržišta, to je upravo informatika, ako negde radi konkurencija, ako ima nečeg čega se država još nije dohvatila, to su upravo kompjuteri. Ali, mantra anti-liberalizma i dalje vlada svetom.

Jeste, u poslednje vreme cene bitnih kompjuterskih komponenata vrtoglavo rastu, ali ne samo da i dalje postoji izbor, nego i obilje izbora, već i razlozi dizanja cena nemaju nikakve veze sa oligopolom. No, hajde da pobijamo tačku po tačku. Kaže Vladimir da i nakon 7 godina nakon poplave u Tajlandu, koja je uništila fabrike najvećih proizvođača hardvera, da ne može da se nađe hard disk od 2TB za 50 eura, kao pre poplave. Evo, ja ne bio lenj, otišao do nemačkog Amazona, i našao Sigejt Barakudu za 52 eura u trenutku pisanja. Možda to nekom nije dovoljno, može da se pita što ne košta manje, s obzirom da je prošlo toliko godina. Pa ima neki drugi razlog valjda, osim monopola. Na primer, šteta oko uništene fabrike mora da se nadoknadi. Jeste, tu su i osiguravajuća društva, ali ni ona nisu ni brza, niti uvek isplaćuju, a posebno ako proizvođači nisu ni uplatili policu protiv poplave. A čak i da su im isplatili sve, dok se izgrade nove fabrike, gubi se vreme, a vreme, na tržištu, je novac. Kapitalizam nije čarobni štapić, to nije Sim Siti, pa stisneš dugme, a ono izraste nova fabrika za 1 sekundu. To su veliki lomovi.

Idemo dalje. Letos je I7-8700K koštao 360 eura, sad košta 470, dakle, užas, oligopol radi, zar ne? Pa ne, jer ako pogledate AMD Ryzen 7 2700x, on košta 330 eura, a imate potpuno jednake performanse kao Intel. Ne tvrdim to ja, niti proizvođači hardvera, već userbenchmark.com, koji objavljuje srednju vrednost realnih benčmarka desetina hiljada različitih konfiguracija. A ima tu izbora još ohoho. Na primer Ryzen 5 2600X, košta samo 219 eura, dakle 56% je jeftiniji od Intela koji je samo 15% brži. Dakle, odnos performanse/cena je nadmoćno na strani AMD-a. Naravno, ako pripadate mentalitetu, da nije auto, ako nije BMW, onda ćete biti nesrećni ako nemate udarni Intelov proizvod u svom kućištu, ali to je onda vaš, subjektivni, problem, to nema veze sa tržištem.

Idemo dalje, koliko smo meseci tokom 2018-e govorili da je glavni razlog i nestašice i poskupljenja procesora i grafičkih kartica rudarenje BitNovčića? Dakle, kada navala raste, a ne i proizvodnja, cena se diže. Banalno ekonomsko objašnjenje. Naravno da u svemu tome pomaže i marketing i spekulacije, međutim, niko od nas nije prinuđen da bilo šta kupi, niti da kupuje najsnažnije modele. I Intel i AMD imaju toliko modela da su i sami sebi konkurencija, a da ne govorimo jedan protiv drugog. Osim toga, kako to „zle korporacije“ nameću cene? Objasnite mi to. Ja kad dobijem prijavu za porez, ja mogu da biram: ili ću u zatvor ili ću da plaćam, dok kada dobijem lepu, animiranu, šarenu reklamicu, dok lutam Internetom, ne iskače pretnja pištoljem da moram da kupim. Naprotiv, nas proizvođači neprestano mole da kupimo. Ja svoj desktop kompjuter nisam promenio, evo već 7 godina, dobar mi i dalje onaj stari za ono što ja radim. Dobra mi moja Škoda, što da ja menjam, ne patim za Bendžom.

A sad da se pozabavim i samim oligopolom. Ta reč je isto kao i drveno gvožđe ili suva voda. Lepo zvuči u levičarskim kružocima ekonomski nepismenih ljudi, bez ikakvog realnog iskustva rada na tržištu, ali je to postalo toliko izlizano da mi je, nekako, postalo filter niske inteligencije ili intelektualne lenjosti kad neko odmah zalepi neo-liberalnu etiketu za sve ono što mu se ne sviđa.

Daću vam primer, mada se to redovno dešava svuda u bilo kojoj firmi, lično sam svedočio potpunom krahu jednog dogovora između džentlmena, jer je ilegalno potpisati ugovor o dogovorenim cenama između konkurenata. Naime, u jednoj od firmi u kojoj sam radio, lično sam svojim ušima čuo kako se moj direktor i direktor našeg glavnog konkurenta dogovaraju o cenama, lično sam svojim očima video kako se rukuju i posle trljaju ruke kako će se para namlatiti. U tom tržišnom segmentu, postoji, de fakto, samo 2 proizvođača koji čine 95%, a ostalih desetak malih, pokrivaju 5% udela u prodaji. Dakle, bio je stvoren ne oligopol, nego duopol, najgori mogući. Sve je trajalo 2, možda 3 meseca. Kase su se punile, svi bili zadovoljni, mi smo svi igrali video igrice na poslu, umesto da smo pravili nove proizvode (preterujem, naravno), ma milina. Kad, preko noći, počeše da stižu vesti, da mnogi dileri prodaju proizvode konkurenata po nižim cenama od dogovorenih. E tu se mi iznenadismo, ali ubrzo smo shvatili da nas je „partner“ prevario, da je krišom našim preprodavcima davao cenovnik sa nižim cenama, onda smo se i mi uzvratli nudeći dupli cenovnik. Šest meseci nakon početnog dogovora, i dalje su se naša 2 direktora javno ljubili, ali su, jedan drugom, tajno, nož u leđa zabijali. Nakon godinu dana, nekako smo ujednačili opet cene, kad opet saznadosmo da su cene konkurenta niže čak i od onih nižih na oba tajna cenovnika, ovog puta su nas potkopali dileri direktno, jer kad je margina između onoga što kupci realno žele da potroše i ponuđenih cena dovoljno velika, tu svako može da se umeša, pa što nas ne bi zeznuli naši preprodavci. Nakon godinu i po dana, svi su digli ruke od kontrole cena, i vratili smo se na staro dobro jednostavno tržište, svako je nudio najbolje što je mogao. Kontrola cena, čak i u duopolu, jednostavno ne radi, a da ne govorimo o oligopolu, gde je broj mogućih „prevara“, daleko veći.

Zapamtite, jedino kada bilo koja vrsta monopola radi je kada se umeša država. Na primer, donese zakon, da procesori moraju biti proizvedeni u Kaliforniji, i da mora minimalna plata radnika biti 15 dolara. Ko ne posluša, aps. A recite vi meni šta tu ima liberalno. Ne dao bog da se država umeša u kontrolu informatičkog tržišta, tada bi procesori koštali 2000 eura, sa performansama onih od pre 20 godina. Tržište protiv države je zaista komarac protiv tenka. Kad radi, to je samo zato što ga tenk još nije razvalio. Vladimire, Vladimire, ccc!

Advertisements