Galerija

Koji je glavni grad Srbije? Vašington, što pitaš?

Kažu ozbiljni novinari da ako neko hoće da sazna istinu mora da prati trag novca. Ko je kome, kada i koliko i zašto dao i stigne se, brzo, od sitne ribe do krupne zverke. Međutim, ako čovek želi da prati geo-političku situaciju, mora da se drži, jednog drugog, jačeg pravila, a to je, trag vojnih baza i instaliranih rampi raketa.

Evo spiska zemalja sa instaliranim vojnim bazama, trupama, vojnim aerodromima ili prisustvom mornarice SAD:

Australija, Avganistan, Bosna, Belgija, Bugarska, Bahamska Ostrva, Brazil, Grčka, Grenland, Kuba, Kameron, Nemačka, Nigerija, Izrael, Italija, Irak, Japan, Makedonija, Kosovo, Panama, Sirija, Somalija, Južna Koreja, Kuvajt, Saudijska Arabija, Španija, Turska, Velika Britanija.

Neki od ovih, mali broj, su saveznici, a većina njih je naterana da bude saveznik, što je eufemizam za to da mora da trpi tuđu vojsku na svojoj teritoriji, a SAD će u javnosti da se pravi, da zemlja nije okupirana, dozvoliće im njihovog Nedića, da se Vlasi ne sete. I to stvarno funkcioniše. Kada vi pitate, barem u Evropi, prosečnog Nemca ili Italijana, da li su okupirani, bledo će vas gledati. Kad im ukažem na prisustvo američke vojske na njihovom tlu, blago odmahnu rukom, smatraju to nečim folklornim, bez značaja, kao problemi su ekonomija, korupcija, imigranti, nezaposlenost, te baze su negde na stotom mestu, ako su uopšte ikome problem. Kakva kobna greška, ali u isto vreme i dokaz da nevidljiva, indirektna okupacija, zaista radi. Vašington odlučuje o suštinskim stvarima 100% zemalja u kojima ima svoju vojsku, a vazalima ostavlja lokalnu administraciju koja nije u sukobu sa interesima gazde. Međutim, postoji i niz zemalja u kojima nema instaliranih baza, a odnos je jednako kolonijalni. Srbija je jedna od tih. Sad, i to kako se uzme. Ako smatrate Kosovo delom Srbije, i tamo postoji baza, dakle direktna kolonija, a ako ne smatrate, opet je kolonija, jer bilo koja stranka koja misli da pređe cenzus na izborima, mora da traži odobrenje u Bulevaru kneza Aleksandra Karađorđevića broj 92 i u još nekoliko sličnih zgrada u Beogradu, ali ova je ključna.

Srbi, kao i prosečni Italijani i Nemci, nisu toga svesni, a i oni koji jesu, i oni odmahuju rukom i misle da je glavni problem ekonomija, nezaposlenost, korupcija, sloboda medija, i stalno upiru pogled i nade u zapadnoevropske kolonije da barem žive kao oni, i to bi im bilo puna kapa, jer je to empirijski dokaz da se može živeti dobro i kao rob. Nemačka i Italija stoje daleko, daleko ekonomski bolje od Srbije. SAD je veoma inteligentna imperija, ona umešno kombinuje popustljivost i stegu, pa neko uspeva da bude uspešniji od drugih. Međutim, kada se gazda popišmani, kada njemu nešto odgovara, onda ti to saspe na glavu, pa bio uspešna ili neuspešna kolonija. Tako recimo kada te poplavi rekama izbeglica iz Trećeg sveta, možeš biti Nemačka po sto puta, sledi ti sledovanje.

Sve ovo što sam izrekao je neupitna činjenica, nikakva spekulacija ili teorija zavere. Kad ti tuđa vojna čizma stoji na tvojoj teritoriji, tu nema nijansi i mesta za sumnju. Ko ima tuđu čizmu, nema slobodu, kraj priče. Ali stvar je i gora od toga, sve kolonije imaju 2 nivoa vlasti koje moraju da savladaju, stranu, okupacionu i domaću okupacionu. Ono što mora da se uradi je da se zbace obe, i da se zameni uređenje sa centralnim monopolom sile, uređenjem sa privatnim institucijama reda (sudovi, policija, vojska) i da se uspostavi realno naoružani narod do zuba da se štiti od novog domaćeg i stranog okupatora. Sve van toga je ili iluzija ili nastojanje da se dobija
bolja hrana u kavezu.

Da bi to bilo moguće, potrebno je mnogo toga, ali barem morate da znate u kakvom svetu živite i koliko ste daleko od slobode. A princip o nezapočinjanju nasilja, princip, koji mi libertarijanci neprestano ponavljamo, odgovor je na sve probleme. To je princip koji zabranjuje upotrebu sile u aktivnom smislu, ali nije ni pacifizam, jer on omogućuje uzvraćanje na nasilje. To je princip koji vam daje pravo da se svim sredstvima oslobodite od nasilnika, ali i da ne dozvolite novom da vam se popne na glavu. Sve drugo na političkoj ponudi, možda i može da reši problem 1, ali čim otera stranog okupatora, onda vam oni zasednu. Neki od vas će jednog dana preći sa reči na delo, neki će i poginuti zbog toga, ali znajte barem za koju vrstu borbe ste nestali. Mnogi koji su se borili u Drugom srpskom ustanku, videli su leđa Turcima, ali su veoma brzo osetili batinu Miloša Velikog na svojim leđima, i to ne samo lopovi, već i mirni ljudi koji su se samo bavili svojim poslom. Mnogi koji su videli Austrijancima leđa u Prvom svetskom ratu, veoma su brzo osetili čizmu Karađorđevića, pa najzad, i oni koji su oterali Švabe u Drugom ratu, vrlo brzo su počeli da osećaju kako ih Tito šiba. Tri puta su naši preci oterali jednog zlotvora, da im zagospodari drugi, domaći. Doći će i četvrti put, neko će videti leđa i Amerikancima, ali šta ćete, junaci posle? Hoćete li dopustiti da vas u štalu uteruje neki novi Petrović? Ako hoćete, sami ste krivi. Ne može se ludom pomoći. Smatrajte ste obaveštenim.

Advertisements
od Markus Maki Objavljeno u politika