Galerija

Reci mi šta je ljubav

Za Miloša Jovića saznao sam davno, davno, dok sam kopao po fijoci regala dnevne sobe u stanu svojih roditelja kada bi oni bili na poslu, a ja išao popodne u školu. Stavljao bih njegove ploče na naš stari gramofon i uživao. Njegov duboki, pravi muški glas od prvog trenutka, do danas, uvek mi je stvarao žmarce. Međutim, koliko god mi je Leo Martin popravljao ružne dane, toliko je tačno, da njegova pesma, kao naslov ovog teksta nije dala odgovor, šta je to ljubav, što je dokaz da se nešto može voleti, čak i kada nema nikakvo značenje. Ali pozabavimo se pravim ljubavima, umesto stomačnim reakcijama na milozvuke. 

Ljubav, ma šta god ona značila, ma kakvu definiciju imala, u prošlosti je bila poznata samo malom broju ljudi. Za ostale, ulazilo se u brakove da se poboljša ekonomsko-biološka verovatnoća preživljavanja. Štaviše, i nije se živelo u brakovima, već u proširenim, višegeneracijskim porodicama, svi pod jednim krovom. Život je bio kratak, ružan i beskrajno težak. Možda su u Šekspirovim delima, neki ljudi pili otrov zbog neostvarene ljubavi, kod nas, su, sve do pre 70 godina tipični razgovori bili ovog tipa: „Draginja, sutra, sabajle, ima da sadiš lukac, a ja kad saranim našeg malog Miloša, idem da kopam kupus“. A i uopšteno govoreći, ljudi nisu bili previše osetljivi na emocije, kao što nas to uči „Petrijin venac“, pa kaže: „Čovek ti je taka živina, sve zaboravlja. Ne znam kaki bol da ima, uvek će da ga odboluje i da zaboravi i produži da živi ko da ga nije zadesilo ništa strašno. Taka je to strvina, voli da živi, živina“.

Tek sa povećanjem svetskog bogatstva, neki deo je došao i do naših krajeva, pa je voda počela i nama da teče iz zida, neka druga je, na dugme, slala naše izlučevine u zemlju, ništa više što smo sakupili na njivi, nije propadalo, jer smo stavljali u hladne kutije na elektriku, na poljima su se pojavili veliki roboti, koji su sami pretvarali stabljike u džakove pšenice, a i prestali smo da tučemo veš motkama na potoku. Sva ta, do tada, neviđena bogatstva, učinila su da je u naše živote ušao i potpuni nepoznanik – slobodno vreme. Možda je to bio najveći razlog, zašto se Balkan, barem, većinski, tada, susreo sa potpuno novim sociološkim „problemom“ pod imenom ljubav. Na žalost, u to isto vreme, kako je slobodno vreme osvajalo naše kuće, sa Zapada su počeli da stižu neki novi vetrovi, gde je ljubav bila zamenjena prizemnim strastima, vezama bez želje za budućnošću, spajanjem bez odgovornosti i industrijom skraćivanja trudnoća. Muško-ženski odnos se nekada svodio na biologiju preživljavanja, a Zapad nam je doneo svođenje čoveka na biologiju. I dok se u prvom slučaju nije moglo govoriti o izboru, već nas je sam život na to primoravao, u drugom slučaju smo pobrkali liberalizaciju izbora sa samoživošću. Nismo shvatili da povećanje izbora povećava ličnu odgovornost, umesto da je smanjuje. Tako smo, korak po korak, stigli do realnosti da decu samohranih majki izdržavaju drugi porezni obveznici ili ljubavnici na žetone, ili su deca, jednostavno zapuštena, pa se polako regrutuju u čete narkomana, ili su, u boljem slučaju, nesposobni za realnost. Ali zato s televizije, te Kutije Istine, stalno dopiru nove i nove serije, gde su sve herione u poslednjih deset godina razvedene uspešne menadžerke, šefice policija, istaknute ministarke i intelektualke koje vešto uspevaju da podižu decu i drže stubove današnje civilizacije, dok su muškarci polu-retardi, neodgovorne vaške, nasilnici ili luzeri.

Za vas ostale, koji nemate pogled na život da je nešto istinito samo zato što je tako rekla televizija, morali biste znati šta je to ljubav, i kad to saznate, nećete imati neprilike da budete prevareni, ostavljeni, sami, ili da živite u paklu sa pogrešnim partnerom. Naime, ako pobrkate ljubav sa fizičkom privlačnošću, zajedničkim interesovanjima ili patriotskom dužnošću da se razmnožavate, to je siguran put ka propasti. Ljubav je zasnovana na zajedničkim vrednostima. Ako družeći se sa nekom osobom ne uspete da odolite njenim vrlinama, ta nemogućnost da se ne udavite u poplavi njenih kvaliteta, ako ste iole mentalno zdravi, nećete moći da ostanete ravnodušni. Što se tiče nagona, dovoljno je da ta osoba ne bode oči, da vam ne bude muka, ako je gledate, mada u ekstremnim situacijama ljudski kvalitet nekih ljudi, može da nadoknadi čak i estetske monstrume. Ali, to su izuzeci, u proseku, ljubav je kombinacija natprosečnog skupa vrlina, i sasvim prosečne spoljašnosti.

Zbog toga, da biste prepoznali ljubav, savetujem da ne brkate babe i žabe, odnosno da seks odlažete sve dok vam ne postane jasno, da je ta osoba vaš životni saputnik. U suprotnom, neće odlučiti srce, već hormoni, a oni su jako loše sudije u izboru bračnog druga. Ne radi se o predrasudama ili religijskim zabranama. Radi se o veoma praktičnim savetima, jer, i pored naše slobodne volje, u našem telu živi nekoliko ravnopravnih odlučivača. Pomislićete, a prevarićete se, „šta je loše i da spavamo, kad nam je već tako dobro“. U stvari ćete se samo prepustiti požudi i kada prođe telesna oluja, shvatićete da ste pogrešili. Budite veoma strogi prema sebi i prema vašem kapacitetu da budete objektivni, zato se koncentrišite na vrline, umesto na obline. A obline će vas čekati ceo život, jednom kada izaberete prave vrline. 

Advertisements