Galerija

Moj profesor marksizma

Setim se povremeno svojih srednjoškolskih dana kada bi ulazio profesor marksizma u naš razred. Kada bi ušao, šta god da se pre toga dešavalo, u trenutku bi sve stalo, smrtna tišina bi zamenila graju, i počeo bi uobičajeni smrtno dosadni, ali i mučni ritual. Predavanja nisu bila predavanja nego diktiranja, a mi nismo hvatali beleške, nego smo pisali u sveske doslovno ono što nam je on govorio. Nikad ništa nije objašnjavao, ako bi se na početku godine neko i usudio da nešto pita, odgovarao bi preko volje, koristeći ton koji je jasno davao do znanja da pitanja nisu poželjna, pa su ubrzo, ona sasvim i prestala. Njegov pozicija prema nama je bila jasna. On je imao istinu, mi smo tu da to prihvatimo, doslovno. Kada je propitivao, tražio je da odgovaramo tačno onako kako nam je diktirao, tako da je bilo veoma lako dobiti peticu, dovoljno je bilo naučiti na pamet prethodne tekstove. Tada o marksizmu ništa nisam razumeo. Deklamovao sam onako kako mi je izgovoreno. Čak i ako je profesorov cilj bila indoktrinacija, uspeh je bio 0% kod mene. Naravno, kod mnogih drugih, to je imalo uspeha, jer ljudi vole da im autoritet istovari neke teorije i da oni to ponavljaju kao papagaji, varajući prvo sebe, a onda druge, da znaju o čemu pričaju. Zato je, kod takvih, veoma laka konverzija, sa bilo čega na bilo šta. Takvi, da im je Hrišćanstvo bilo tako predavano, sutra će, bez da trepnu, preći na Islam. Kao što su i mnogi, sa socijalizma prešli na kapitalizam, bez ikakve mentalne posledice. Ne bi me začudilo ni da je to uradio i moj profesor kasnije. Možda je i on sve to predavao na takav način, jer i nije znao ništa da objašnjava, već je i on recitovao pesmicu koju je naučio tamo gde su te stvari učile tada. Jednako tako postoje mnogi danas koji zastupaju demokratiju i ekonomiju slobodnog tržišta, a i ne znaju zašto, čak i kada se slažemo, to mora da se proveri, zašto oni to podržavaju. Postoje, naravno, i ideolozi na žetone, koji razumeju svaki sistem koji u datom trenutku promovišu, ali sasvim svesno prodaju svoj intelekt trenutnom finansijeru, oni ne govore ono što je tačno, već ono što se trenutno plaća. U te 2 grupe spada 99.99% svog državnog nastavnog osoblja kada se radi o predmetima vezanim za političku teoriju. Ostali profesori mogu biti manje štetni čak i u državnim školama. Kod njih ostaje problem što dobijaju platu nezavisno od rezultata, dakle što rade u organizaciji nasilnog monopola.

Tek mnogo kasnije sam, iz lične inicijative, krenuo da učim marksističku teoriju dodatne vrednosti, neminovnosti istorijskih događaja, klasnom sukobu, i shvatio da ta škola razmišljanja nije u svemu pogrešna, u većini je čak u pravu, ako sudimo posledice, samo što ne shvata ni uzroke nastajanja klasa, ni koje realno klase postoje. Marks se koncentrisao na vlasnike sredstava za proizvodnju i na proletere, mada realne klase koje postoje su vladajuća klasa i klasa sužanja. U demokratiji, na primer, predsednici vlada mogu biti potpuni siromasi, a opet su deo vladajuće klase, dok mogu postojati sasvim veoma bogati, koji ako nisu u dilu sa državom, mogu i te kako da osete čizmu. Istina je da je najveći broj vlasnika sredstava za proizvodnju deo vladajuće klase, ali to nije dovoljno. U nju spadaju sve sudije, administracija, advokati, državni intelektualci, mnogi mediji, koji su uglavnom vlasnici svojih stolica, i raspolažu veoma malim bogatstvom. A i jedini razlog zašto su mnogi bogati deo vladajuće klase je zato što postoji državni nasilni aparat, koji može dobro da se podmaže, i onda država i kapitalisti rade u simbiozi. Ja tebi pare, ti meni zakone koji štite moje ekonomske interese na štetu drugih koji državi nisu dali pare. Ono što je katastrofalno promašio Marks, to je teorija dodatne vrednosti, ne shvatajući ni koncept subjektivnosti cena (objektivne cene ne mogu da postoje) ni ulogu preduzetništva u ekonomskim procesima.

Šta god je Marks pogodio i promašio, cilj državnog školstva je, bio i ostao, samo, indoktrinacija. Ja verujem i da danas po srednjim školama kad uđe profa građanskog vaspitanja, da on dogmatično predaje, da je kapitalizam pravo rešenje i da je demokratija vrhunac ljudske civilizacije i da tu nema mnogo diskusije. I jedno i drugo je pogrešno, kao prvo zato što teoriju kapitalizma treba objasniti, a ne podrazumevati, i zato što je demokratija sve drugo nego nepobediva i najbolja politička teorija. A da ne govorimo da i u okviru kapitalizma postoje znatne razlike između ekonomskih škola. Čikaška, austrijska, neoklasična i kejnzijanska ekonomska škola se suštinski razlikuju. Razlikuju se ne samo u metodološkim postavkama (apriorizam nasuprot empirizmu), već i u mnogim bitnim premisama i zaključcima. Najveći problem srpske ekonomije nije u tome po kom ekonomskom modelu radi kapitalizam. Najveći problemi su potpuno odsustvo državnog suvereniteta u odnosu na Zapad i potpuno odsustvo nezavisnog pravnog sistema od trenutnog vrhunskog vladara, ma na kojoj državnoj funkciji bio. Ali, nije na odmet znati i da kapitalizam nije, čak ni malo, monolitan, da se i dalje žestoko bore ove 4 škole. Po mom mišljenju, neke su tolike zastranile, da ih je teško razlikovati čak i od socijalizma, mada i socijazam, barem danas, postoji barem na 2 načina: 1.) država kao vlasnik svih sredstava za proizvodnju i 2.) zakonom nametnute kooperative od svih zaposlenih u privatnom biznisu.

Advertisements
od Markus Maki Objavljeno u nauka

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s