Galerija

Da li glasati ili ne na demokratskim izborima?

Da vidimo šta o tome ime da kaže libertarijanska politička teorija. Kako kaže Walter Block, ako u sobi sa 10 libertarijanaca postavite to pitanje, dobićete 11 odgovora, da je grupisati libertarijance, kao pokušaj da se bude pastir mačkama. Istina je da postoje mnogi ljudi koji sebi dodeljuju tu etiketu, iz sasvim plitkih razloga, u smislu da žele samo da puše mirno marihuanu, a da ne moraju da strahuju da im upada policija, a nije ih briga ni za društveno, ni za ekonomsko uređenje. No, stvari nisu tako loše, ako pogledamo celokupnu scenu pristalica slobodnog tržišta, možemo primetiti 4 sloja.

– Na vrhu, najčistiji libertarijanci su anarhisti, koji idu do kraja sa primenom principa nezapočinjanja nasilja, privatnih zakona i svojine, jednostavno tvrdeći da se niko ne može izuzeti iz  pravila nezapočinjanja nasilja, a to znači ni država, ni policija, baš niko. Intelektualni predstavnici te struje su, na primer, Murray Rothbard ili Hans-Hermann Hoppe.

– Ako krenemo u smeru labavljenja centralne teorije, krećemo sa nekoliko kompromisnih rešenja, na prvom mestu je minarhizam. Predstavnici ove ideje su Ron Paul, jedan od američkih predsedničkih kandidata u bliskoj prošlosti ili Ayn Rand, filozof objektivističke škole. Miharhizam se slaže sa principom nezapočinjanja nasilja i privatnom svojinom, ali priznaje vladaru mogućnost da vrši 3 funkcije: vojnu, policijsku i pravosudnu.

– Drugo kompromisno rešenje bi bili klasični liberali. Oni misle da vladaru treba dati dodatne funkcije, na primer brigu o javnim dobrima. Predstavnik ove škole bi bio, na primer, Robert Nozick.

– Na samom dnu, nalaze se intelektualci kao Milton Friedman i Friedrich Hayek, koji se takođe zalažu za privatno preduzetništvo, ali su daleko popustljiviji prema vladaru, oni dopuštaju jako veliki broj funkcija koje on ne samo može, nego mora da obavlja, da, navodno, kapitalizam ne bi ispao iz šina.

Ispod toga, idemo u totalno razvodnjavanje, gde gomila čudaka, mekušaca, sanjara, zgubidana, propalica muti vodu i uzima samo po nešto iz centralne teorije da navodi vodu na svoju vodenicu, ali nakon 2 postavljena unakrsna pitanja, vidi se da iza toga ne stoji nikakva konstrukcija, nego lični ukus. Razgovarati sa njima je više nego gubljenje vremena. Draže mi je da razovaram sa komunistima, jer kod njih su bar stvari jasnije.

Po libertarijanskoj političkoj teoriji, samo prva grupa zadovoljava sve formalne uslove, dok bi minarhisti mogli nekako da se provuku, jer ima njih koji tvrde da vladar može da bude legitiman, ako je porez za njegovo finansiranje dobrovoljan. Pa recimo da neko plaća članarinu trima funkcijama, ako želi da koristi njihove usluge. Ostali, ispadaju iz kvalifikacije, ali sve 4 grupe se zalažu za tržište, preduzetništvo i kapitalizam.

U zavisnosti od toga koga od ove 4 grupe pitate da li se može učestvovati u demokratskom procesu, dobićete 4 odgovora. Klasični liberali i Fridmanovci, svakako da, minarhisti, takođe da, jedini koji su upitni su anarho-kapitalisti. Tu postoje 2 struje:

a.) tvrdi anarhisti kažu da je glasanje saučesništvo u kriminalu. Kako je država kriminalna organizacija, i samo ljubljenje prstena vladaru, znači da se sistem odobrava. Ta ista škola kaže i da se ne sme biti ni u jednoj državnoj instituciji, ni upravnoj, ni uslužnoj, ni obrazovnoj.

b.) malo mekši anarhisti kažu, da se država može videti kao robovlasnik, koji dopušta robovima da biraju da li će gazda da ih mlati svaki dan žustro ili samo nedeljom. Ili da je moralno opravdano biti profesor na državnom univerzitetu, jer tako, preko plate, samo vraća deo ukradenog novca iz poreza.

Ja mislim da se obe struje mogu prihvatiti, a ova druga samo pod uslovom da ostane svesna da je država kriminalna organizaciji. Međutim, postoji praktični rizik, naročito ako se radi za državu, da se zaboravi da je to samo povratak ukradenih para, i da se država, polako, prihvati kao ne baš tako strašni finansijer. Takva je ljudska priroda, mekana i auto-koruptivna. Zbog toga, mislim da je tvrdo anarhistički stav bolje rešenje. Međutim, ako bi se pojavio neko za koga pouzdano znamo da bi, kad bi došao na vlast, počeo da privatizuje jednu za drugom, sve institucije, za takvog bi se moglo i glasati.

Možemo li išta od ovoga da primenimo na domaću scenu? Naravno, čemu služi filozofija, ako ostane na nivou akademske igre. Ima li bilo koga na srpskoj političkoj sceni koji barem liči na robovlasnika koji će da bije robove samo nedeljom? Ja u ovom trenutku takvog ne vidim. Saša Radulović govori dosta ubojito kada razotkriva kolonijalnu poziciju Srbije, ali kada pogledam njegov politički program, on je ispod čak i jednog Fridmana i Hajeka, tako da je dosta blizu razvodnjene mase. Nije dovoljno samo identifikovati i glasno govoriti o problemu trenutnog vladara, već i ponuditi neku alternativu. Ja nisam čuo njegove konkretne predloge o tome kako će se Srbija otrgnuti od stranog gazde, da će prestati da ulazi u Evropsku Uniju, da mora da se vrati na solidan novac, dakle na zlato, da će pohapsiti sve koji su sproveli pljačkaške privatizacije, da će im oduzeti imovinu, da će novac od prethodnih i budućih privatizacija raspodeliti narodu, umesto državi u budžet, da će otpustiti administraciju, i ostale državne službenike, osim recimo sudstva, vojske i policije. Radulovićev program je mekani bućkuriš svega i svačega, besplatno ovo i ono, hteo bi da se svidi svima po malo. Ko želi da se svidi svima, taj se na kraju nikome ne svidi, zato što društvo nije kompaktna masa i zato što su želje glasača uvek subjektivne. Ako već postoji država i ako već želite da obavlja neke funkcije, morate biti rigorozni. Da Radulović zaista veruje u privatnu inicijativu, on bi znao, da kada bi se sve privatizovalo da bi privreda počela da cveta. Meni se čini da Saša samo koketira sa pristalicama slobodnog tržišta, kao i sa mnogim drugima, dok Vučić ima ciljnu grupu, potpunih bezmozgovića, i njima dobija izbor nakon izbora. Vučić zna da za njega nikada neće glasati ljudi koji imaju nekog blagog pojma o bilo čemu. Tako i Radulović mora da ima veoma oštar i beskompromisan program i ciljnu grupu, samo drugačiju. Neku što bliže minarhizmu, i tada će okupiti čvrste pristalice oko sebe, na početku malobrojne, a vremenom sve više i više, kao Ron Pol u Americi. Drugi način učestvovanja u demokratskom procesu je populizam, neko ko će da preotme Vučićevo intelektualno dno obećavajući mu, na primer, da će sutra Srbija postati simultano i deo EU i Rusije, i da će svi koji glasaju za njega automatski imati 3000 eura platu, a da kad dođe na vlast da krene sa minarhizmom. Kako nas Dačić uči, u svojim retkim trenucima iskrenosti, demokratska obećanja su samo prazne priče, da se dobiju glasovi. Ko je ikad tvrdio da se izbori dobijaju istinom? Sva ostala bajata boranija kao Vuk Jeremić, Dragan Đilas, Saša Janković, Boško Obradović, što pre nestanu, to bolje. U Srbiji postoji veliko upražnjeno mesto za jednog tvrdog minarhistu koji može da izabere hoće li istinom polako da gradi svoju organizaciju 30 godina ili će populizmom da prevari glasače i sprovede svoje kad dođe na vlast. Ili će Radulović to shvatiti ili se čeka neko sposobniji.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s