Galerija

Odbraniti neodbranjivo: Profesionalka

Ili prostitutka ili laka žena za pare. Kako vam se više sviđa. Počeću sa vicem:
Zgodni mladi muškarac upitao zgodnu mladu, ali vrlu i poštenu ženu da li bi sa njim spavala za sumu od 100 hiljada eura. Žena se ukoči od čuđenja usled drskog pitanja, ali nakon malo razmišljanja proceni da se žrtva isplati, da se radi o privlačnom čoveku koji ne izgleda opasno, da će dobijeni novac moći da ustupi nekom fondu nekog milosrdnog društva za pomoć napuštenoj deci, hendikepiranima ili nemoćnim starcima, pa ubrzo, stidljivo i polutiho pristade. Na to muškarac uzvrati: „A kako bi bilo da pođeš sa mnom za 20 eura“. Na to žena iskolači oči, zvekne mu šamar i odgovori „Na šta ti ja to ličim? Kakva misliš da sam ja žena?“. Na šta muškarac mirno odgovori „Kakva si žena, to smo već ustanovili, sada se samo dogovaramo oko cene“.

Zaista je neverovatno što u 21. veku i dalje uopšte diskutujemo na temu da li je dobrovoljna trgovina seksa za novac u bilo čemu bitnom različita od bilo koje druge trgovine. Dinar za hleb, ili koji evrić za snošaj, u čemu je razlika? Da li pekar dobrovoljno daje svoj hleb za dinar, da li vi dobrovoljno dajete svoj dinar za hleb? Ima li tu prisile? Da li se neko ljuti? Zašto bi onda neko uznemiravao jadne seksualne radnice da jednako tako prodaju ono što druga strana tako uporno traži i pored svih neprijatnosti i stresa raznih dušebrižnika? Verovatno je suština problema u definiciji. Mislim da postoji velika zabuna oko reči dobrovoljno. Dobrovoljno iz nekog razloga, ljudi idealizuju, pa to mora da znači i dragovoljno. Pa, ako nije dragovoljno, onda nije ni dobrovoljno. Ja dobrovoljno kuvam sebi ručak, jer mi je bolje da sam sit, i da gubim vreme na pripremanju hrane, nego da patim gladan. Svakako ne kuvam dragovoljno, ali ako poredim bol usled gladi i teret kuvanja, nema sumnje da dobrovoljno biram šporet. Sigurno postoje droce koje rade, ne samo dobrovoljno, nego i dragovoljno. Ali, pretpostavljam da ih većina samo radi dobrovoljno, odnosno, da su procenile da je odnos posla, neudognosti i zarade takav, da u poređenju sa svim drugim što znaju da rade i što je traženo, to ima najbolji mogući odnos za njih. Ko sam ja ili bilo ko drugi na svetu da stavi zabranu na takvu stvar? Lake žene su gospodari svojih sudbina i ako su one procenile da je to ono što žele da rade, ni sam bog to ne sme zabraniti. Kao što pekar haba svoje siromašno telo, tako što ga budi svako jutro u praskozorje da mesi brašno koje će neko ubrzo kupiti, tako i mnoge lake žene habaju svoje siromašno telo, tako što dopuštaju drugima da ga mesi. Ja svakog jutra habam svoje siromašno telo i svoj krhki um, da bih na kompjuteru nešto kucao 8 sati dnevno. Pekar je prostitutka testa, droca je prostitutka svog međunožja, dok sam ja prostitutka svog uma. Svako od nas nudi nešto drugoj strani, a druga strana je spremna da to plati. Postoje neki dani kada bi svako od nas traje rado poslao ceo svet u majčinu, jer nam je dosta svega, ali uglavnom, živimo svoje dane radne u relativnom miru i zadovoljstvu. Svako od nas troje u svakom trenutku može da da otkaz i da počne da radi nešto drugo. Osim ako nismo kidnapovani, recimo mene mogu da otmu kriminalci, koji će zahtevati da im očistim virus sa njihovog kompjutera, na kome je mapa sa pozicijom zakopanog blaga iz prethodne pljačke, dok pekara može da kidnapuje ISIL da im peče hleb dok odsecaju glave nevernicima. Svako od nas može biti otet, ali tada se radi o prisilnom radu ili robovlasništvu, to nema veze sa suštinom naših profesija.

Priznajem, verovatnoća da otmu laku ženu je, ipak, veća, nego da se to desi pekaru ili meni, ali to nije zato što su te žene nešto naročito traženije od jednog programera ili pekara, već zato što je ženska profesija van zakona ili u sivoj zoni, dok se mi ostali privilegovani prostituišemo legalno. Sve što nije na svetlu dana je laka meta za organizovani kriminal, koji ne preže ni od silovanja, ni od kidnapovanja. Država je ta koja uvodi opasnost tamo gde ne bi postojala da je slobode. Naš „anđeo zaštitnik“ još jednom je unesrećio stotine miliona žena na zemaljskoj kugli, gurnuvši ih u građane drugog reda. Zabrana prostitucije je kao i zabrana prodaje droge, zabrana zločina bez žrtve, a država se ponaša kao da je nju neko uvredio, pa zabranjuje nešto što odrasli ljudi dobrovoljno žele. Zabranjivači se mešaju u nešto što se njih ne tiče. Ni luk jeli, ni luk mirisali, a opet mirođije u svakoj čorbi.

Ja sam lično protiv prostitucije, to nije poželjni fenomen u društvu, voleo bih kada za njom ne bi bilo potrebe, voleo bih da je svaki lonac našao svoj poklopac u ovom belom svetu, ali između sna i jave, uvek stoje surove činjenice, to se nikada neće desiti, zato će te žene uvek biti tražene. To je već dovoljno težak posao, da bismo morali sve da učinimo da žene, koje iz ovog ili onog razloga dobrovoljno izaberu time da se bave, da ništa ne stoji na putu tog izbora. Samo je žena gospodar svoje sudbine, ona i niko više i tako bi i bilo da se mi libertarijanci pitamo. Ako želite da im pomognete, ponudite im neki drugi plaćeni posao koje bi one radije radile, to bi bila neka konkretna stvar, ako ste već milosrdni. Ili, ako ste još hrabriji ili sposobniji, otvorite privatnu agenciju za zaštitu lakih žena od kidnapera i nasilnih svodnika, pa mlatite njih, umesto da prazno morališete. U suprotnom, ako niste milosrdni, ne gurajte nos u tuđa posla.

Advertisements
od Markus Maki Objavljeno u umetnost