Galerija

Hitler iz našeg sokaka

Ovu priču odavno želim da ispričam, ali nešto me je dugo kočilo. Događaji se nisu promenili od kada sam to doživeo do danas, ali je tek sada nešto sazrelo u meni da mogu da je iskažem, a da ne bude hronika banalnog zla, već pouka. Imam ja i strašnije priče, koje nikada neću moći da ispričam, ali ova je sasvim dovoljna za javnost. Naravoučenije je isto.

Naime, pre nekoliko godina, prolazio sam kroz delove Hrvatske u kojima se vodio rat devedestih, a neka sila prilika me naterala da prenoćim u kući nekih Srba povratnika odakle su bili proterani tokom “Oluje”. Kad je došlo jutro, jedna reč se vezivala na drugu, razgovarali smo o svemu i svačemu, pa i o krevetima na kojima smo prespavali. Bez nekog naročitog povoda. Sasvim slučajno. Međutim, kako valjda zlo ne želi da ostane sakriveno, možda je povod ipak postojao, samo nije bio očigledan. Elem, naš domaćin nam, u nekom trenutku saopšti, da je te krevete uzeo iz kuće nekih ranije pobijenih Srba. Dakle, uspostavilo se da je naš domaćin Srbin lešinar, koji otima iz kuća, još dobro neohlađenih sunarodnika, štaviše, komšija. Kada sam to čuo, nekako sam, iz uslovnog refleksa skočio sa tog kreveta, kao da me nešto ubolo. A moj domaćin je objašnjavao da je bolje da je on to uzeo, nego neki lopovi, ratni profiteri. On se čak nije ni pravdao, on i ne misli da je nešto loše uradio, on je rekao da su to tada bili mrtvi ljudi, da to njima više nije trebalo, bolje on, nego drugi. Međutim, nisam siguran da je to, baš, do kraja, mislio, jer su nam se susreli pogledi, kada sam ja kao, oparen, ustao sa ozloglašenog kreveta. Mislim da sam u deliću sekunde, prepoznao neku malu dozu polu-srama. Ne znam kako to da objasnim, čudna je ljudska duša i kako sam ja to uopšte video. Možda sam samo sebe varao, tako što sam se ponadao da ću pronaći neko kajanje u njegovim očima. On je nastavio da priča detalje o toj epizodi, ali mu je, ubrzo, postalo jasno da ga ja uopšte više ne slušam, da sam izgubio bilo kakav interes za njega kao ljudsko biće. Ubrzo sam izašao iz njegove kuće, nisam mu pružio ruku, bez pozdrava i skoro bez reči, nisam se ni okrenuo, samo sam što brže želeo da nestanem. Nekoliko meseci nakon toga, saznao sam da su za vreme Drugog rata, među Ustašama postojali i Srbi generali. Mnogo više nego samo jedan. Siguran sam da su i oni imali neko opravdanje pred sobom, kao moj domaćin, krvnik za sitnu vajdu. Lako je optužiti mnoge Hrvate, koji su i četrdeset prve i devedeset prve ulazili u srpske posede, dok se još cedila krv iz vratova bivših vlasnika, ali šta ćemo sa našima, koji su konceptualno uradili istu stvar?

Ni jedno ni drugo saznanje, ipak, nisu učinili da postanem čovekomrzac. Ja ne mislim da su Srbi ni bolji, ni gori od Hrvata, čak iako nisu napravili svoj Jasenovac. Više mislim, da im se nije ukazala prilika. Da je sudbina bila drugačija, da se i to moglo desiti. Ima dovoljno materijala na terenu i za naše dželate. U svakom od nas, postoji i plemenito biće i krvnik za sitni ćar, samo je pitanje kako padnu kockice. Samo mali broj ljudi ima moralnu čvrstinu da ne popusti nikada, i to je ta mala grupa o kojoj ja govorim, koja nosi promene, a drugi se prilagode. Kada mala grupa nametne ustaštvo, i drugi postanu Ustaše, kada organizuje nešto bolje i drugi postanu bolji. Čovek jeste sitno oportunistička neman, ali nije samo to. Zato ja ne mrzim čoveka. Više ga žalim, ali od toga nema vajde, već se ljudi moraju inspirisati i voditi. Čovek je lako kvarljiva, a teško popravljiva roba, ali je popravljiva. Ne verujem ja u marksističke nebuloze o progresu čovečanstva, čovek ne može da bude trajno bolji, već mogu da postoje uslovi da njegovo ponašanje naginje statistički češće ka dobru, umesto ka zlu. To je maksimum čemu možemo da se nadamo, ali to nije malo. Zato vas povremeno podsećam da se zagledate u dubinu sopstvene duše i da se upitate koliko vas, nakon određenog vremena, ko pre, ko kasnije, ne bi silovao ženu na pustom ostrvu, ako ne bi bilo nikog drugog. Zbog toga i govorim da oni koji inspirišu i vode druge ljude, moraju prvo sa samim sobom da donesu odluku za ceo život, šta ih vodi, civilizacija ili priroda, ne može i jedno i drugo, kako nam se ćefne. Posao civilizacije je da stvori takve prilike u društvu da se mnogo više isplati ne ubijati i ne otimati, nego ubijati i otimati. To, međutim, samo po sebi nije dovoljno. Ako bi prosek inteligencije naroda bio ispod određene kvote, to je nemoguće, jer postoji tačno određeni nivo ispod koga su skoro svi obične zveri, amoralna bića, čak i nesvesna da čine zlo. Samo kada prosek neke grupe dostigne onaj nivo u kome postoji svest da se više isplati raditi, nego otimati, samo tada vođe (nikako vladari) imaju neke šanse. Samo kada se poklope obe stvari, postoji neka nada. Sama inteligencija nije dovoljna i sama pravila civilizacije nisu dovoljna. Zato nam je kako nam je, te dve stvari se teško poklapaju. Uvek fali ili jednog, ili drugog, najčešće, obe stvari.