Galerija

Zašto dijamanti koštaju više od vode?

Kod nas vlada toliko neznanje, čak i oko najobičnijih stvari, da je pravo čudo da je iko živ. To tako ne može. Kako su novac i cene 2 najvažnije stvari za svakodnevni život, to mora neprestano da se ponavlja. O novcu sam pisao i ranije, a naročito u poslednja 2, 3 teksta, dok o cenama nisam toliko. Pa, evo prilike.

Ono što vas uče u školi je da su cene odnos potražnje i ponude. Ako je količina robe konstantna, a potražnja raste i cena će rasti. Ako je potražnja konstantna, a količina roba raste, cena će padati. Pa je tako razlika između odnosa potražnje i ponude za vodom i dijamantima takva, da je voda jeftinija. Dakle, potražnja za vodom je ogromna, ali i raspoloživa količina je ogromna, pa se 2 veličine sustižu, dok je kod dijamanata količina zanemarljiva, a potražnja stalno po malo raste. To sve je, iako tačno, veoma delimično bitno. Ono što je mnogo bitnije i što dominantno određuje cenu je mehanizam vrednovanja potrebe. Za ilustracije koncepta, uvek su korisni ekstremni primeri. Prosečan čovek u pustinji vrednuje daleko više čašu vode, nego sve dijamante sveta, dakle, kad bi ih imao, on bi ih menjao za vodu. Međutim, to ne bi svaki čovek uradio. Potencijalni samoubica, ili neki asketa, koji baš ide pustinjom da pokaže kako se može živeti sa veoma malo vode, veoma malo ili ni malo vrednuju čašu vode, pa ne bi dali ni 2 groša nekom prodavcu flašica u oazi. Koliko bi trebalo da košta slika Mona Lize? Da su svi ljudi kao ja, vredela bi malo, ili ni malo. Koliko vredi ulaznica za fudbalsku utakmicu? Da su svi ljudi kao ja, fudbaleri bi bili prosjaci. Koliko bi trebalo da košta Raspberry Pi 4? Da su svi kao ja, barem milion dolara, umesto 35 koliko danas košta. Primećujete li pravilo u svemu ovome? Ono što proizilazi je da ne postoji, niti može postojati objektivna vrednost bili čega, pa samim tim je nemoguće predvideti ili napraviti model potražnje za bilo čim. Dakle, vrednost bilo čega je subjektivna. To što preduzetnici vrše istraživanja tržišta, da izmere trenutni nivo spremnosti potencijalnih potrošača u relativno kratkom vremenskom periodu za robu koju misle da ponude, ne znači da oni misle da postoje objektivna vrednost njihove robe, već su im potrebni neki brojevi da vide koliko im se isplati da ulažu u neki posao. I oni dobro znaju da moraju neprestano da menjaju šta i koliko proizvode, da se prilagode novim subjektivnostima kupaca. Dakle, apriori, ne može se reći da li će voda biti skuplja od dijamanata ili obrnuto. Da su svi ljudi kao ja dijamanti bi koštali, malo ili nimalo, nezavisno od toga da li ih ima malo kao danas, ili kada bi ih bilo milion puta više, jednostavno, ako ljude nešto ne zanima, to odlazi u bescenje. Koliko je koštala nafta u srednjem veku? Imala je negativnu cenu, odnosno, ako bi nekom preplavila livadu, morao je da plaća nekom da mu očisti to đubre. Ne može postojati ni jedan objektivni parametar da se utvrdi vrednost bilo čega. Prevaziđena teorija rada, počevši od klasičnih ekonomista kao Adam Smit, preko Karla Marksa, pa do današnjih neobrazovanih ekonomista, odavno više ne pije vodu. Zvuči intuitivno da nešto treba da bude skuplje, ako je u to uloženo više rada, što je teza te teorije. Ali je to apsolutno netačno. Ako to nešto niko neće da kupi, može neko čitav život da potroši da to napravi, opet će imati cenu ravnu nuli. To što se često desi, da postoji korelacija između uloženog rada i cene, ne znači da postoji kauzalnost. Kauzalnost ne postoji ni kod jednog proizvoda, koji ne uspeva da se plasira na tržištu. Kod svih njih, neki rad je potrošen, a cena je nula. Ako posmatramo samo proizvode koji se prodaju, kauzalnost je prividna. Onog trenutka, kada se subjektivnost tržišta promeni, čak i ono što je bilo u dobroj korelaciji rada i cene, na prečac to više nije. Ne treba vam doktorat iz ekonomije da to znate. To su znali ljudi u rodovskoj zajednici. Ako bi neko prodavao zečeve zaražene bolešću, nezavisno od toga što je lovac-prodavac potrošio silne dane i nedelje da ih ulovi, opet ne bi prodao ni jednog.

To, u primeru lovca na zečeve zaista deluje jednostavno, ali morate biti doktor ekonomskih nauka ili socijalista da to zaboravite, pa se onda čudom čudite što su se mnoge socijalističke firme prodale u bescenje. To što su postojale zgrade, mašine, livade i automobili i što su uložene silne pare da se to napravi, ne znači da postoji ekonomski zakon da prodavac može da proda za cenu, koja je barem jednaka uloženom. Ako je firma bila pod velikim dugovima, to je pojelo prethodna ulaganja, ako je firma ostala bez kupaca, jer je postala nekonkurentna, prodavac bi morao da rasprodaje inventar po nižoj ceni, ali i to samo ako bi mašine bile nekom drugom potrebne. Ako ne bi, morao bi sve u staro gvožđe da pretopi, a kada ne bi bilo ni toga, ne bi ni dinar dobio. Zgrada u koje je uloženo milijardu, za neku proizvonju u nekom trenutku je imala smisla, ali za nekog drugog može imati vrednost od samo milion za njegov poslovni plan, pa je ili neće kupiti uopšte ili će je kupiti od nekog drugog. Druga je stvar da je privatizacija bila pod strogom kontrolom i manipuilacijom, pa je mogao da kupi samo prijatelj vladara, a i sam vladar je namerno uništavao mnoge firme više nego što su spontano propale. Koliko su stvarno vredele socijalističke firme, to ne možemo znati, jer se nije tržišnim mehanizmom delalo. Možda su vredele mnogo više, a možda čak i manje. Kako je privatizacija bila nasilna i privilegovana, verovatno je da je bi tržišna vrednost bila daleko viša, ali koliko, nemoguće je ustanoviti. Sasvim verovatno, ipak, mnogo manje, nego što socijalisti danas kukaju, jer oni i dalje to mere na bazi klasično-ekonomske teorije vrednosti, pa računaju koliko je tu bilo zgrada i mašina. Verovati da mašine imaju neku apriori vrednost, je jednako verovanju da svaki muškarac ima aktivan seksualni život, samo zato što ima potenciju. Ali bukvalno tako.

Samo nemojte da mi pričate da je za sve kriv kapitalizam. Kapitalizam postoji samo kada se radi o dobrovoljnim prodajama. Ono kroz šta smo mi prošli čak ni ne podseća na to. A to zahvalite vašim vladarima. Najviše od svega to što pare od prodaje niste dobili vi, nego budžet, koji vladari koriste da selektivno drže na uzici neke od vas. Na primer, penzionere i partijske zaposlenike. Vi se borite za fer izbore u demokratiji. S kim? Ako mislite da je teško nagoditi se sa mafijašima, šta vas nagoni da pomislite da je sa vladarima lakše? Sa svim lopovima, bilo koje fele, postoji samo jedan način rešavanja. Dok se ne setite koji, živećete kako živite. Kada vidim TV priloge, gde se stariji ljudi ponizno i sa poštovanjem obraćaju vladarima, plače mi se. Pitam se da li su ti ljudi ikada poznavali bilo kakav vid slobode, ili se radi samo o desetoj generaciji životinja u zoološkom vrtu, pa i ne znaju za bolje.

Advertisements
od Markus Maki Objavljeno u nauka

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s