Galerija

Kraljevstvo za doslednost

Odgledao sam maratonski intervju Mileta Perića sa profesorom pravnog fakulteta, dr. Borisom Begovićem. Iako na pravnom, on se bavi ekonomskim naukama. Intervju zlata vredan, koga sam dugo i sa nestrpljenjem čekao da ga neko napravi. Naravno, neke stvari sam preskakao, baš me briga i za njegovog oca i za vaterpol, mene zanimaju politika i ekonomija. Dr. Begović je jedan od mojih, dakle liberal, ali ću morati da mu uputim ovog puta, za razliku od njegovih uobičajenih suparnika, da je previše liberalan, kritiku da je on to nedovoljno. Šteta što se nije upustio u detalje napada na struju nadri-ekonomista, predvođenu Nebojšom Katićem, međutim, to zavisi od kvaliteta novinara. Perić nije ekonomski novinar, on i ne zna koja pitanja da postavlja. To nije kritika uperena njemu, ne mogu svi sve da znaju, ali je šteta, jer je izgubljena prilika.

Naime, pre nego krenem da govorim šta nije dobro kod Begovića, da podvučem šta je dobro. Više toga je bilo dobro. Rekao je da bogatstvo nije greh, da problem nije nejednakost, nego apsolutno siromaštvo, da Skandinavija nije socijalistička, već kapitalistička ekonomija, ali sa socijalističkom preraspodelom, da je ekonomski patriotizam ekonomski anahronizam, i da se ne može ništa raspodeljivati, dok se prvo nešto ne stvori. Ono najbitnije dobro što je rekao je kada je opisao formu kancera u Srbiji. Dakle odbacio je sve optužbe katićevaca, da je uzrok propasti pretežnost stranog kapitala i poseda, nego da je problem u nejednakim pravnim uslovima, dakle nisu svi jednaki pred zakonom. Kad dođe stranac, on dobije mobilni telefon predsednika vlade i države, i sve mu probleme rešavaju oni lično. Ista stvar je i sa privrednicima članovima stranke na vlasti (nebitno da li vlada ovaj ili onaj, stvar nije u osobi već u sistemu). Svi ostali su na vetrometini zarobljenog sudstva. Što znači da ne samo da ne uživaju nikakvu pravnu zaštitu, već su na meti kada su u sukobu sa privilegovanima. To stvara de facto, državne monopole stranaca i predsednikovih prijatelja. Dakle, nije podela na strance i na domaće, već na to, ko ima predsednikov mobilni telefon u svom notesu. Imate vi i domaće kapitaliste u nemilosti vlasti, samo zato što su odličili da mu ne poljube poslovični otvor. Zato je profesor potpuno u pravu, da ljudi ne treba čak ni da se nadaju da će ekonomija biti bolja, dok vlada takvo stanje, koje se u svetu zove crony capitalism, a kod nas burazerski ili rođački, ili ruka ruku mije, kombinacija, ja tebi, ti meni, a ostali neka crknu. Ono što će se desiti je da će nestati svi privrednici i mali i srednji i veliki, i domaći i strani, koji ne žele, ili ne mogu da uđu u pakt sa đavolom.

E dobro, sad kad sam Cezaru dao Cezarovo, da vidimo, gde to naš doktor ekonomije podbacuje, odnosno, nije dovoljno čvrst i dosledan. Prva stvar je kada je opisivao Skandinaviju, i kada je razuveravao Perića da tamo nema nikakve socijalističke ekonomije, nikakvog centralnog plana, carina, zabrana ulaska u grane, regulisanja zapošljavanja, veličine firme ili odnosa privatnog i državnog kapitala, ali da ima stravično visokih poreza. Kosa mi se digla na glavi kada je to oporezivanje nazvao solidarnošću. Solidarnost, po svojoj definiciji, iziskuje dobrovoljnost. Možda čak i većina njih želi tako visoke poreze, pa glasa za partije koje to sprovode, ali većina, nikada neće značiti svi. Možda danas samo 25%, možda sutra 45% ljudi, ali daleko više nego samo par njih ne žele da plaćaju tako visoke poreze, ali moraju po sili zakona. Da li i oni plaćaju iz solidarnosti? Profesore, reči imaju svoje značenje i sa njima se ne može igrati, ako neko to dobro mora da zna, to su upravo liberali. Nije slučajno što profesor tako nastupa. Nije to bio lapsus, već to proizilazi iz njegovih ideoloških političkih ubeđenja, a to je poštovanje demokratije. Ako većina nešto misli, dakle, većina želi poreze, onda svi dobrovoljno plaćaju, jer važi samo volja većine. Da je Begović čisti liberal, on bi bio anti-demokrata, jer mišljenje većine je nebitno. Krađa je zabranjena, čak iako samo manjina misli tako. Što me vezuje za drugu veliku njegovu nedoslednost, a to je da Šveđani svesno biraju visoke poreze, jer u njihovom društvu, deca odlaze rano od kuće, a o starcima brinu drugi. Zato ljudi hoće da plate poreze, da ih opštinski službenici nosaju na leđima do bolnice kad im se ukoči kičma. Dragi Borise, šta brani švedskom društvu da privatizuje brigu o samonedovoljnim starcima, tako da ko želi da se o njemu neko brine, uplaćuje, tokom života, u fond privatnim firmama. A ko ne želi, ili je dobar sa decom ili će da propadne, ili veruje da će uvek biti na nogama, to je njegova volja. Zbog čega tvrdite da su Šveđani racionalni kad plaćaju državi, jer znaju da neko mora, a samo država to može? Šta je to magično u brizi o starijima što privatne firme ne bi mogle da urade? Kako ekonomija tamo radi, većina će imati da to plati, a biće i jeftinije, ako to rade privatnici. Za manjinu će se pobrinuti pravi solidarni ljudi, ako ih bude. Ako ih ne bude, solidarnost se nikada puškom neće moći uterati. Nije profesore Švedska država efikasna, svako bi bio efikasan sa tolikim porezima. To je kao kad vidite časopise za uređenje stanova, a tamo sve vile od 400 kvadrata. Lako je urediti takve prostore. Problem je kako opremiti garsonjeru od 30 kvadrata. Tu je arhitektura bitna. Dakle, sačekajte koju deceniju i videćete u šta će se pretvoriti skandinavska briga o starima. Pustite vi svu protestantsku etiku i šta ja znam. Kada pare ulaze u fondove pod pretnjom pištolja, pre ili kasnije, sve ode u propast. A opet i to nije slučajno. Ne radi se o lapsusu, Begović spada u metodološke ekonomske empiriste, pa kako je liberal, pretpostavljam da je neo-klasičar ili, možda, pripadnik čikaške škole, a oni su poznati po tome što empirija nadvladava teoriju. Tako posmatraju Švedsku i zaključuju da ponekad država radi ono što obećava. Pozivam ga da se zapita, kao minimum, da se ne radi možda o problemu, koji se zove selekcioni efekat, dakle suviše je kratak period posmatranja fenomena. A drugo, kada je ekonomija u pitanju, mi austrijanci, dakle aprioristi, tvrdimo smelo, ali i odgovorno, da se bilo koja teorija može nabudžiti empirijskim posmatranjima. Na primer, poznata teorija da povećanje minimalca dovodi do povećanja nezaposlenosti, empirijski može uvek da se opovrgne. Dovoljno je izabrati onaj segment tržišta gde je stepen konkurencije trenutno dovoljno nizak da je plata daleko niža od produktivnosti radnika, pa je poslodavac to iskoristio. Ali, nakon dovoljno vremena, svaki segment ulazi u svoj ekvilibrijum, tako poslodavac mora da podiže platu, inače bi ga svi napustili. Ako to generalizujemo, ekonomski empirizam, veoma lako može da opravda svaki državni intervencionizam. Što nas vodi do treće velike profesorove greške, a to je da je u redu da se država meša u obrazovanje, jer samo tako čini da svi imaju jednake šanse na tržištu, jer je jasno da ljudi bez obrazovanja ostaju van. To nije ništa drugo nego ona stara poslovica da je put ka paklu popločan dobrim namerama. Jeste, poneki siromah će danas da se ovajdi što će neko drugi nasilno morati da plati njegovo obrazovanje, ali će to stvoriti presedan i polako će povećavati moć državi da doda nove stvari koje će „pomagati ravnopravnosti tržišta“, što nas vodi u socijalizam, a ne u liberalizam. Savršeno tržište je sekularna religijska figura, koja ne može da postoji. Ono što će uvek postojati je težnja ka njemu, ali će uvek biti segmenata, koji će, privremeno, biti daleko od balansa. Pravi liberal se poznaje po tome što odoleva prodaji duše da dozvoli da se interveniše, umesto da se sačeka. Jedino gde se sme intervenisati je kad je taj debalans izazvan pravnim problemima (krađom, prevarom, …), ali to je pitanje prava, ne ekonomije. Ili uvažavamo ili ne uvažavamo poslovičnu nevidljivu Smitovu ruku tržišta. Ne može oboje.

Nije meni cilj da kritikujem sedu glavu jednog doktora nauka. Cilj mi je da ukažem da smo mi liberali toliko jadni, malobrojni i ugroženi, da jedino čistota naših pozicija može da nas sačuva od suparnika, pa i neprijatelja. Što vi više naginjete državi i dopuštate intervencionizme, to ste više na strani onih protiv kojih se borite, tako da je moja kritika veoma dobronamerna, ali stroga, jer ne može drugačija biti. Štaviše, mislim, kao iskusni metaforički zubar, da sam nanjušio dubinski karijes, da 2, 3 crne tačkice na površni, možda vode ka nekom žarištu unutra. Pogledaću, vremenom, druge profesorove pozicije, naročito oko bankarstva i para, da vidim, ima li i tamo nedoslednosti. Nešto mi govori da će ih biti i tamo.

Na kraju krajeva, profesor ima 63 godine, ako do sad nije shvatio gde vode država i demokratija, teško ću ga ja ubediti u nešto drugo, ali vi mlađi, nikada nemojte samo titulu da gledate, već uvek dobro pazite i slušajte svaku reč. Nema apsolutnih mudraca. Reći liberal, kao što vidite je paket-aranžman termin, može svašta u njega da stane.

Ako želite da odslušate, prilog počinje na 1 sat 18 min 15 sek

 

Advertisements
od Markus Maki Objavljeno u nauka

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s