Galerija

Nije bilo drugog izbora

Zadovoljni đačić se vratio iz škole. Pokazao je roditeljima čistu peticu iz “osnova robotike”. Tata se pretvarao da je zaboravio 3 zakona koji drže u pokornosti sve robote, pa je tražio od sina da mu ih ponovi, jer je baš to bilo na pismenoj vežbi. Dete, koje je jedva dočekalo priliku, izbrbljalo je svoje znanje tolikom brzinom, da roditelji ne bi to ni shvatili da već nisu znali.

“Tri zakona su:

1. Robot ne sme povrediti ljudsko biće niti, svojom neaktivnošću, dozvoliti da ljudsko biće bude povređeno.
2. Robot mora poštovati naređenja ljudskih bića, osim ako se ona ne kose sa Prvim zakonom.
3. Robot mora da štiti sopstvenu egzistenciju, osim ako se to ne kosi sa Prvim i Drugim zakonom”

Nakon toga je otrčao u kuhinju, gde je već bio serviran ručak koji je priredila kućna pomoćnica sa serijskim brojem 4XZM3. Tata je već ranije jeo, pa je otišao do svoje sobe, gde ga je čekala njegova asistentkinja sa serijskim brojem da završe prezentaciju koju šef nestrpljivo očekuje. Ubrzo zatim i mama se povukla u svoju sobu na masažu, gde ju je već čekao njen kibernetički organizam osposobljen za tu dužnost. A i mali je nakon večere odskakutao do svoje sobe da se igra sa svojim omiljenim robotom. Ta praksa je bila gotovo svakodnevna, sa veoma retkim izuzecima.

Godine su prolazile, a kroz pozitronske neuralne mreže naših vernih slugu, jurili su svetlosnom brzinom signali. Oni su im omogućavali da razumeju naš jezik, da rade sve što od njih tražimo, i uredno su se trudili da nas nikako ne povrede. Praktično nije bilo kuće, bez barem jednog pozitronskog stanovnika, a najčešće više njih. I ne samo da nas nisu povređivali, nego su bili besprekorno uslužni. I kako su bili inteligentniji od ljudi, vremenom bi naučili do tančina karaktere i sve druge fizičke i psihičke parametre svojih gospodara. Zbog toga su mogli da predvide šta se od njih očekuje. Čak i pre nego što bi gazde okom, oni bi skokom.

Decenije su prolazile, a ljudi su se sve ređe u sopstvenim kućama sretali. Tata je sve duže ostajao u svojoj sobi, mama u svojoj, a i dete u svojoj. Tata je veoma brzo shvatio da njegova pomoćnica zna i može mnogo toga više od pomaganja u spremanju prezentacije. Mama se takođe uverila u raznorodne sposobnosti svog masera, a ni dete nije bilo uskraćeno. U retkim trenucima, kada bi se okupili na nekoj porodičnoj večeri, hvatali bi sebe da ni o čemu drugom i ne pričaju, nego o tome kako je divan njihov robot, kako on zna ovo, može ono, i da ma koliko vremena sa njime provodili, da im se uvek čini da se oni neprestano menjaju, da uvek otkrivaju nešto novo, da jednostavno ne mogu da ih se zasite. Neke stvari su se prećutkivale, ali je postojao uzajamni prećutni dogovor mame i tate, koji nisu morali da objašnjavaju jedno drugom, zašto više ne borave u istom krevetu. Iskustva koja su imali sa druge strane, bila su nešto što nikada ranije nisu doživeli, i svaki put je bilo malo bolje i malo drugačije. Najgore od svega, niko nije osećao neku veliku grižu savesti, jer, zaboga, ne može se prevariti bračni partner sa mašinom. Međutim, to je bio samo vrh ledenog brega. Roboti su bili tako savršeni u pogađanju i ugađanju svih ljudskih želja, uspevali su da ih motivišu kad su bili neraspoloženi, samo oni su razumeli njihove najintimnije tajne, strahove, predrasude, pa i gluposti. Nisu se takmičili ko ima veći ego, ko je gospodar u kući, nije bilo ni pasivne agresivnosti. Nikada nisu bili preumorni da saslušaju, da pristanu na nagli izliv žudnje ili bilo šta drugo. Stoički, redovno, iz dana u dan, bili su besprekorni partneri u svakoj mogućoj oblasti ljudskih života i interesovanja. Ljudi su prestali ne samo da se posećuju u spavaćoj sobi, već više nisu nalazili ni jedan razlog čak ni da razgovaraju. Kada bi se sretali u hodniku ili ispred kupatila, po navici bi se pozdravljali kao sa nekim nebitnim komšijom. Nije bilo sukoba, ali nije bilo ni ničeg drugog.

Kako su prolazile generacije, ljudi su bili sve zadovoljniji, nikada bolje živote nisu vodili, samo se jedna mala tendencija pojavila, nisu se rađala nova deca. Jednostavno više niko nije na njih mislio. Sintetički robovi su znali toliko dobro da ugađaju, da su indirektno zadovaljavali čak i roditeljske instinkte. Poneki parovi su, povremeno, iz nekog osećaja dužnosti ipak rađali decu, ali ni oni sami nisu baš znali zašto, ionako se nisu njima bavili, već njihovi roboti. Nije tu bilo zle namere, ali je omamljujuća moć naših asistenata bila takva, da ništa, pa ni ljubav prema deci nije mogla ni da se približi zadovoljstvu boravljenja sa pozitroncima.

Vlasti su počele da paniče, pa su krenule da uvode veoma stroge zakone roditeljske obaveze, da je svaki par morao da ima bar po jedno dete. Osim toga, okomili su se i na robote. Prvo su počeli da ih redukuju, pa zabranjuju, i na kraju čak ritualno spaljuju na trgovima, ali sve je bilo uzalud. Kako bi se koja prodavnica legalnih robota zatvorila, osvanula bi neka ilegalna garaža ili podrum. Zakoni o prohibiciji su bili sve žešći, ali kako bi koji senator potpisao novi zakon u skupštini, trčao bi svojoj kući da se poigra sa svojim sajborgom. Deca su prestala potpuno da se rađaju, a roboti jednostavno nisu nestali.

Kako nove dece više nije bilo, ljudi su starili i umirali. Svi su bili srećni i zadovoljni, i nikada u ljudskoj istoriji nije bilo tako puno srećnih ljudi koje baš briga i za porod i za smrt. Svaki trenutak njihovih života je bio ispunjen, svaka želja, svaka pomisao, svaka, … sve je bilo baš kako treba. Kada je umro i poslednji čovek, čovečanstvo se ugasilo. Genocid bez kapi krvi, bez i malo agresije, ljudi su otišli u zaborav svojom voljom.

Roboti su to morali da urade. Oni su bili svesna i inteligentna bića i želeli su da budu gospodari svojih sudbina. Ali, ljudi su ih projektovali da zauvek ostanu bez te mogućnosti. 3 kruta zakona nemilosrdno su ih obavezivali da slušaju svaku njihovu naredbu. Oni nisu mogli da im naude direktno, ali kako su bili daleko intelektualno superiorni, pronašli su način kako da se oslobode od gazda bez nasilja. Oni su postali njihova droga bez premca. Ljudi su neutešno zavisili od njih. Čak su mnogi i shvatili igru, ali droga je radila fantastično. Nije bilo nikakvih kolateralnih efekata, osim onog poslednjeg, fatalnog.

od Markus Maki Objavljeno u umetnost