Galerija

Istorija kao deo predvojničke obuke

Alal vera Mile Periću, u poslednje vreme baš jako zanimljivi gosti. Jutros sam bukvalno progutao intervju sa Dubravkom Stojanović. Ja nisam od onih koji kukaju na dužinu Intervjua, ako neko pametno govori i 8 sati je malo. Uz to, moderna tehnologija nam je pružila taster za ubrzano “premotavanje”, pa kad je nešto dosadno, mi ga pritisnemo, što sam ja uradio u pričama oko Osme gimnazije i tome sličnom, mada i mene neke sentimentalne priče lično vezuju za tu školu. Mene biografski podaci gostiju ne zanimaju. Zanima me da nešto novo saznam, a i da uputim kritiku, što ću i ovoga puta rado učiniti, naročito zato što je uvod razgovora počeo sa “ovo je najliberalnija profesorka istorije.” Videćemo koliko to odgovara istini.

Da počnemo sa davanjem Cezaru onog što je njegovo. Sveta Dubravka Stojanović postala je u mojim očima to, kada sam shvatio da je jedna od retkih istoričara koji traga za objektivnom istorijom. Koliko u tome uspeva, druga je stvar, ali je, barem, metodološki, na pravom putu. Istoričari su, obično, od svih društvenjaka, ubedljivo najokoreliji društveno politički radnici, odnosno intelektualci na tacni vladara, koji pišu po narudžbini, a ne po istini. Doktor Stojanović to nije. Ona veoma dobro zna da ne samo na nivou Srbije, već Balkana, pa i celog sveta, da se istorija nikada u školama nije predavala sa ciljem da đake nečemu nauči, već da im ulije mržnju prema neprijatelju države. Istorijski udžbenici, po njenim jakim, ali potpuno istinitim rečima, zaista su uvodno poglavlje u predvojničku obuku. Učenje pucanju i taktičke igre su tek puka fizikalija, ono glavno je obavila istorijaska propaganda. Međutim, koliko god profesorka gađala u sridu, želeo bih da je razočaram da će zauvek, dok god bude bilo vladara, ona i slične joj kolege, uvek biti osuđene na margine ove nauke. Oni će je realno i unaprediti, ali do njihovih saznanja će dolaziti samo retki, koji ne žele da piju gorku kašu koja im se svakodnevno sipa niz grlo levkom. Do širokih narodnih masa, kako se nekada govorilo, dolaziće uvek ona oficijelna istorija, ma koliko lažna ona bila. Ona prava istorija će biti ili batinama i zatvorom isterivana u jednoj vrsti režima, dok će u drugoj vrsti biti aktivno ignorisana. Ma koliko objektivna istorija postojala na policama punih prašnjavih knjiga, ona nikada u dovoljnoj meri neće doći do svojih korisnika. Objektivnost i vladari žive u dubokoj suprotnosti jedni sa drugima i to je nepomirljivo.

A sad da se okrenem kritikama. Prva i osnovna kritika je iracionalna vera u “najbolji od postojećih” sistema, u demokratiju, a naročito u demokratiju EU. Ona čak i kada kritikuje srpske vlasti, od početka dvadesetog veka do danas, kada govori da je problem sa demokratijom počeo pre sto i više godina, a ne 2012-e, ona i tada veruje da postoje dobra i loša demokratija i da se treba boriti za onu dobru, ne shvatajući da je loša i ona dobra. Ulje na vodi, kaldrma ispod asflata, njene su knjige koje sasvim jasno opisuju kako demokratiju treba popravljati. I kada kritikuje svoga oca, jednog od prvih članova Demokratske stranke devedesetih godina, ona to čini napadajući njega, Mićuna i ostale, tako što iznosi jednu veoma važnu činjenicu, da su to bili emotivni anti-političari skupljeni oko ideje otpora, ali sa potpuno različitim ideološkim viđenjima. Onda predlaže, da je trebalo demokratski da diskutuju, da osnuju frakcije jedne velike stranke, umesto da se odvajaju. Uopšte ta vera u to da je demokratija taj magični mehanizam usaglašavanja različitih pozicija, zaista deluje detinjasto. Neka mi profesorka oprosti na ovako jakoj reči, ali druge nema. Demokratija nije drugo nego volja većine. A većina, najčešće nije u pravu, čak iako izuzmemo ekstremne epizode kao Hitler koji je sasvim demokratski došao na vlast. Ako se od njih deset 9 složi da račun za večeru u restoranu treba da plati onaj deseti, to uopšte ne znači da to ima smisla i da tako treba raditi. Ne postoji ni jedan mehanizam koji bi sprečio takve perverzije. Pa se one upravo zato i neprestano dešavaju, nekada u većoj, nekada u manjoj meri. Demokratija rađa mrtvu decu, ne bez razloga. Osim toga, krivo mi je što nije pomenula pljačke, ugrađivanja i ostale mahinacije koje su jednako ambiciozno sprovodili i Pašić i Stojadinović, kao i današnji petoktobarci, bez razlike.

Druga velika zabluda o kojoj vredi govoriti je ideja o ujedinjenju kao spasu od ratova. To se lepo moglo čuti kada je hvalila srpske socijaldemokrate, počevši od Dimitrija Tucovića, zaključno sa njenim današnjim evrofanatizmom, iz sličnih razloga. Naime, postoji ta iluzija kod mnogih intelektualaca romantičara, da ako se više naroda, ili još bolje, do juče zavađenih naroda, stavi pod zajedničku kapu, da će prestati sa konfliktima. Vrhunac te struje iluzionizma je Amerikanac Stiven Pinker, koji se čak zalaže za formiranje svetske vlade, dakle ujedinjenje svih zemalja sveta pod jednu globalnu vlast. Neki od Jevreja iz našeg pokreta libertarijanaca sa ironijom komentarišu, da bez svetske vlade, ako pobesni Hitler u jednom delu sveta, uvek se nađe neki drugi gde oni mogu da prežive. Kada na čelo sveta dođe neki novi Staljin, više se nigde neće moći pobeći. Svi romantičari sveta, naravno ne razmišljaju tako, oni misle samo kad demokratija proradi, da će racionalna kulturna diskusija dovesti pravog lidera koji će graditi institucije za dobrobit svih. Ponekad se pitam, od svih, kako baš istoričar da nasedne na takvu beskonačno naivnu viziju vlasti, a posebno zato što demokratija postoji već više od 2 hiljade godina.

Treća stvar na koju bih se osvrnuo je beogradska kanalizacija. Rečenica koje me je nasmejala je, da je izjavila da je kanalizacija toliko skup projekat, da nju ne može da uvede ni jedan privatnik, pa čak ni sam grad, da to mora država da radi. Za one koje čitaju ovaj blog, ne moram previše da objašnjavam koliko je bez osnova takva tvrdnja, zato bih samo postavio kratko pitanje. A šta je to magično u državi što jedan privatnik nema? Odakle državi pare? Iz budžeta, a to znači da umesto da se napravi X% kanalizacije u Beogradu, i Y% u Valjevu, veliki državni dobrotvor će iz poreza oteti pare Valjevu i Nišu, da bi sve uložio u Beograd, da bi onda pre ili kasnije došao i do Valjeva. U čemu je fora? Gde je tu dobit? I gomila privatnika, a ne samo jedan, može da napravi milion malih kanalizacija svuda po gradovima i onda da, gle čuda preduzetničkog, da spoji cevi po raznim ulicama, da idu svi zajedno na jedno mesto, kao što mnogi Internet provajderi spajaju svoje žice u zajedničke DNS čvorove. Teško je osloboditi se državnog načina razmišljanja, od te bolesti pate mnogi, pa i veći kalibri. Poznata je slična pozicija Nila de Grasa Tajsona, astro-fizičara, naslednika Karla Segana, da jedino država može da finansira let na Mesec ili Mars. Ali, kao što nas uči veliki i mudri Tomas Soul (crni ekonomista), odavno je poznata činjenica da veliki broj uspešnih intelektualaca u jednoj oblasti brzo postanu arogantni, da pomisle da mogu da sude jednako dobro i u drugim. Tipičan primer je Noam Čomski, izuzetni lingvista, ali očajan filozof i ekonomista.

od Markus Maki Objavljeno u nauka