Galerija

Moja ćerka

Sedimo na zidiću pored poslastičarnice blizu rive žena, sin, ćerka i ja i svako liže svoj sladoled. Mediteranski gradić sav u kamenu i uskim ulicama. Došao neki oblak, pa se ljudi slili u grad, džabe im je da idu na plažu, kad nema vajde, neće pocrneti, a to je jedino što im znači. Nekada su pametni ljudi bežali od sunca, a kako je pamet pobegla od ljudi, danas tako stvari stoje.

Elem, gledamo tako ljude i običaje, svako u svojim mislima, povremeno nešto čavrljamo, kad će meni moja ćer. „Vidiš, evo ih tvoji“, i pokaza glavom na par bajkera u crnoj koži i dubokim čizmama. Ženska sa celom rukom, ramenom i delom leđa tetovirana, a frajer ceo u tetovaži, sa mrežastom majicom da se sve vidi, a među crtežima bila je i velika mrtvačka glava, neke parole u gotici, razni mačevi, tigrovi i zmajevi. On sveže obrijane glave, ona sa nekom ljubičasto-crvenom krestom obrijana iznad oba uva. Ja začuđeno uzvratih „Odakle takvi pa moji“. „To su očigledno neka deca nacoša, ona koje bi ti poštedeo“, odgovori mi ćerka.

Ovo je samo epilog, da bi iko razumeo o čemu se radi, moramo da vidimo šta se desilo nekoliko nedelja pre toga. Pričamo mi tako za vreme porodičnog ručka o tome kako je Gebels otrovao svo svoje petoro dece, ženu, pa na kraju i sebe, kada je shvatio da je Rajh i sve oko njega propalo. Na to sam ja, naravno, moralisao, da se radilo o ozbiljnom prekršaju, da se ne smeju trovati deca, ma čija bila. Na to bi moja devojčica, vidi se da je o tome ranije razmišljala, spremno odreagovala. „Tata, uvek si nam govorio da barem 50% ponašanja, a često i mnogo više, zavisi od gena, koga je briga, onda da neko drugi, pa i sam roditelj ubije zlotvora, pa bilo ono i dete. Uostalom, većina naslednika, ako preživi, krene roditeljskim putem“. Ja sam se zgrozio nad ovakvom mišlju, ali je bilo privida neke logike, pitanje je imalo nekog smisla. Onda sam odgovorio „Jedno je potencijal, drugo je ostvareni potencijal“. Svi znamo da je veliki broj dece organizatora i učesnika u Drugom ratu zadržalo originalne ideje, i da su što terorističkim akcijama, što sačekavši dobru priliku pokušalo da ostvari svoja htenja i mnogo decenija kasnije. Ali, to ne znači da sme biti dozvoljeno preventivno kažnjavanje. Deca su, kao i svi drugi, nevini dok se ne dokaže suprotno. Ono što je potrebno uraditi je staviti ih na crne liste, odnosno na liste predostrožnosti, tako da se bolje kontrolišu njihove akcije. Nijedan veliki zločinac to ne postaje preko noći, uvek počinje od malih prestupa. Treba početi sa kažnjavanjem što ranije za konkretne akcije, i treba potrošiti više resursa u kontroli ponašanja rizičnih osoba u odnosu na druge, to je maksimum što možemo da uradimo. Onda sam pitao „Zar misliš da je zaista nakon rata, trebalo hapsiti sav podmladak nacističkih roditelja i zatim postreljati? Jedno je ubiti decu prilikom borbe, kao kolateralna šteta, ali druga je stvar hladnokrvno, nakon pobede krenuti sa organizovanom eksterminacijom“. „Pa, …“, …. nakon duže pauze „…vrlo je ružno to reći, ali treba li uvek da čekamo da se ovi razmašu, pre nego što reagujemo…“. Eto otud je došla ta rečenica, „Evo ovih tvojih, dece koju bi ti poštedeo“.

Dobro, uspeo sam da objasnim ćerki gde je pogrešila, i vrlo brzo je to prihvatila, međutim, stvarno ostaje jedan duboki nerešeni problem. Naravno da decu zločinaca ne smemo preventivno da kažnjavamo, ali zašto nismo kaznili najveći deo samih zločinaca, na vreme? Nije li to emblematično što je na Antu Pavelića, na primer, pokušan samo jedan mizerni atentat nekoga za koga i nije sigurno da je bio deo bezbednosnih snaga, nekim minijaturnim pištoljčićem, nije li čudno da se najveći broj begunaca izvukao?“. Osim par svetlih primera kao u slučaju Ajhmana i nekoliko stotina sitnih šrafova, skoro svi koji su se domogli Južne Amerike, ne samo da nisu bili kažnjeni nego su uživali privilegije. Znamo da su UDBE raznih zemalja i decenijama nakon rata, likvidirale nacoše po inostranstvima, ali to je uglavnom sve bila sitna boranija. Nije li čudno da Rusi, na primer, koji su izgubili milione svojih ljudi, nisu masovno otimali i kasnije sudili ili na licu mesta likvidirali pobegulje u Argentini?

Meni to sve nije čudno zato što je država nesposobna za sve, pa čak i za ubijanje. Obično se mi libertarijanci šalimo da ako je država za nešto sposobna to je za ratove i ubistva, ali na žalost, ona čak ni to ne zna ili ne želi produktivno da radi. Jedno je kad porobe domaće nenaoružano stanovništvo, pa ga onda lako cede, drugo je kad moraju svoja leđa da podmeću i da rizikuju. U eksterminaciji zaštićenih nacoša, sigurno je rizik pogibje agenata daleko, daleko viši, nego sa domaćom živinom. Upravo zato oni to ne smeju da rade, jer su kukavice i nesposobnjakovići. Tamo gde treba zaista organizovati i zapeti, tu odmah omanu, jer su oni navikli na laki plen. I samo rusko vođenje rata je bilo, blago rečeno, trošenje ljudi kao bacanje uglja u parnu lokomotivu. „Davaj, davaj“, je bila „strategija“ „velikih“ ruskih generala. Osim toga, državama i odgovora da se neprijatelj ne uništi, već da stalno postoji latentna opasnost, da bi se time opravdao parazitski sloj svih vojnih i bezbedonosnih struktura, koje najveći deo vremena troše u pomaganju ceđenja sopstvenog naroda, a tek na marginama u uništavanju pravog neprijatelja. Da su UDBE takmiče na tržištu, ili bi uništavale zločince, ili bi ostale bez profita. Ovako sa monopolom, debeloguze dangube rade sve ono što svaki monopolista radi: ništa korisno. Ne postoji ni jedna korisna stvar za šta je država sposobna na duže staze.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s