Galerija

Dobrovoljni kolektivizam

Često sam govorio da je kolektivizam jedna od najvećih prevara kojim bilo koji vladar, kralj, predsednik, autokrata, demokrata, opravdava postojanje samog sebe. Priča je jednostavna. On sam sebe postavlja ili ga biraju glasači, a on obećava, što formalno, što samo na rečima, da će svoju vlast koristiti isključivo, ili barem, najvećim delom, u interesu svih podanika.

Međutim, kolektivizam nije, sam po sebi, veliko ili najveće zlo. On čak nije nikakvo zlo, već najnormalnija potreba svih ljudi da se udruže po bilo kojoj osnovi. Ono protiv čega se ja borim, to je nasilni kolektivizam. Ko igra fudbal, dobrovoljno pristaje da se podvrgne pravilima te igre. Muzičar u orkestru, drage volje pristaje da svira onako kako mu kaže dirigent, u suprotnom je solista. Seljaci koji odgovaraju na mobu, takođe to rade bez prisile. Zaposlenici u firmama pristaju da njihovim vremenom upravlja šef. Libertarijanizam nije nikada, niti je to logički moguće da se bori protiv takvih vrsta kolektivizma. Razni su motivi udruživanja. Nekada je u pitanju uživanje u altruizmu, nekada investiramo svoju pomoć nadajući se da će nam biti jednom uzvraćena. Često, nemamo drugog izbora, ako želimo bila šta da uradimo sa drugima. Sama podela rada u kapitalizmu se zasniva na ekonomskom zakonu da je produktivnije i isplativije raditi samo deo proizvoda ili mali broj proizvoda, nego da svi rade sve. Ko misli da su anarhisti ludaci koji samo žele da žive na pustom ostrvu, da svi žele da gaje svu hranu, prave sve predmete koji su im potrebni, taj ne zna o čemu priča. Ima i takvih. To su, mahom, smešni romantičari, ali to je njihov izbor i tome se niko ne sme protiviti. Ogromna većina zna da je čovek društveno biće i najveći broj nas ima i koristi i izvore zadovoljstva mešajući se sa drugima.

Osnovni problem predivne demokratije, koju mnogi obožavaju je što ne postoji izlazna stavka u društvenom ugovoru. Kada bi ona postojala, ja bih prestao da se bavim demokratijom. Ko želi da lupa glavom o zid, mogu jednom, dva puta da mu savetujem da je bolje to ne raditi, ali ako insistira, to je volja njegova. Problem sa demokratijom što svi moramo da lupamo glavom o zid. Ne, nije dovoljno samo ne glasati. To je samo tehnika da se demokratija uništi što brže, ali to ni formalno, ni praktično nije dovoljno da se naša prava na dobrovoljni kolektivizam ostvare. Razlog je jednostavan. Zakoni koje većina donosi važe i za nas koji ne glasamo. To je ključ našeg sukoba. Mi to ne želimo. Mi želimo naše, libertarijanske zakone koji se primenjuju samo na nas. Vi se držite svojih, a mi naših pravila. Nakon toga, kako ćemo, i da li ćemo živeti zajedno na istoj teritoriji, zavisi od puno praktičnih detalja. Možda nađemo načine da napišemo ugovore za suživot vas demokrata i nas slobodnjaka, pa vam, na primer, plaćamo dok koristimo državne ulice ili bolnice, dok se sagradimo naše, a možda se ispostavi da je tako nešto nemoguće. U svakom slučaju, to se ne može a priori predviditi. Nije rečeno da je tako nešto nemoguće. Štaviše, mislim da je vrlo moguće. Kao Vatikan i Italija, koji imaju svoje ugovore. Dve države sa dva potpuno različita skupa pravila, a ipak, žive rame uz rame, bez konflikta. A kada to ne bi bilo moguće, to, opet ne znači da mi moramo da odemo sa neke teritorije, već da je nagrizemo iznutra. Jednostavno se komad po komad, kuća po kuća, ulica po ulica, kvart po kvart, u celini ili u obliku leopardove kože odvajaju od državnog monopola i mi ostajemo tamo gde smo. Mi nismo nikakvi bolesnici koje treba staviti u karantin ili da se prisilimo na egzil. Mi smo, takođe deo iste, naše kulture, govorimo isti jezik i imamo i prijatelje i veze, samo se politički apsolutno ne slažemo sa vama. Vaš monopol nam brani da ostvarimo naše političke ideje. Pustili bismo mi vas, ali vi nas držite.

Mi smo i sada kolektivisti za mnoge aspekte života, mi samo ne pristajemo da nam se naša sloboda ograniči više od onoga što propisuje princip nezapočinjanja nasilja. Dakle, ponavljam, mi nismo nikakvi ludaci koji se bore za apsolutnu slobodu, odnosno da možemo da radimo ko šta hoće. Tako nešto je recept za propast i haos. Mi se borimo za civilizaciju uređenu po drugim principima i ni jedna civilizacija bilo kog tipa nikada neće moći da predloži da svako radi šta hoće. I ne, nije dovoljno da mi pobedimo na izborima, jer ćemo onda nametati naše ideje manjini koja to neće. Mi pristajemo da ljudi žive u demokratiji, komunizmu, fašizmu, teokratiji, pod uslovom da to ne važi i za nas. U našem modelu ima mesta za sve, u vašim modelima samo za vas, zbog toga je takva jagma da se neko domogne državne batine. Naš model je inkluzivan, vaši su eksluzivni. Naš je zasnovan na dobrovoljnom udruživanju, vaš na konfliktu i sili većine.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s