Sediš kod kuće, a glad dolazi

Ja sam u poslu softvera i elektronike. Već mesecima fabrike koje proizvode uređaje u čijem projektovanju učestvujem kubure sa nabavkom komponenti. Sada je postalo nesnošljivije nego pre. Jednostavno, nema dovoljno za sve. I šta se sad dešava? Veliki će sve da poberu, a mali će ostati kratkih rukava, jer tržište radi svoj posao. Svi dobavljači po jednostavnom zakonu logike će privilegovati velike, na štetu malih, da bi bili sigurno da će im platiti. To je uvek tako bilo, samo je sada mnogo izraženije. I nije to problem, nego to što države i dalje insistiraju na zaključavanjima, koja su uzrok krize u elektronici.

Elektronika nisu samo mobilni telefoni i televizori već sve. Od lifta, preko šporeta, do automobila, pa i traktora. A kad ponestane traktora, kamiona za prevoz, onda ćemo dogurati i do nestašice hrane. Ja sam o tome govorio još u martu prošle godine. Primoravanje ljudi da ostanu kod kuće ima dvostruku posledicu. 1.) svuda se radi mnogo manje nego pre, pa zato stvari i nema 2.) i kad ih ima, nema ko da ih kupi, jer ko ne radi, ne zarađuje. Ekonomska kriza i nestašica počinju uvek polako, pa onda sve brže, pa na kraju postanu galopirajući. Već smo prešišali fazu „polako“, sada smo na sredini, i jako se približavamo galopiranju.

Ultra debilne politike država da „stimulišu ekonomski preporod“ besmislenim džeparcima (bilo sa 100 eura u Srbiji ili 2000 dolara u Americi) služe samo da kupuju glasove. Osim toga niti doprinose, niti previše smetaju ekonomiji. Ekonomiji smeta to što se ne radi. Kad se ne proizvodi, onda ne može ni da se konzumira. Ali, dok god budemo živeli pod hipnotičkim rečenicama pseudo-liberala, čitaj novo-levičara, da je bolje spasiti i jedan život nego… nastavićemo da trčimo ka situaciji u kojoj neće biti hrane za sve. I šta mislite ko će da nastrada? Pa sirotinja. Zahvalite pseudo-liberalima i dušebrižnicima.

Moj moto od početka je bio da radije želim da umrem od korone, nego od gladi. Ne menjam tu poziciju ni za milimetar. Jedino što mogu da dodam je da ja ne spadam u sirotinju, tako da ja neću biti prvi na listi nastradalih. A vi ostali, samo sedite kod kuće i čekajte da sve ovo prođe. Neće, umrećete od gladi. Ja ću se eventualno preseliti u neku zemlju, recimo Švedsku, gde nisu svi izgubili pamet.