Jedna beogradska filološka gimnazija uvredila je Srbe sa Juga da su neznalice i primitivci zato što ne koriste padeže i koriste pogrešne naglaske. Ono jeste odvratno i snobovski to što rade ti nezreli klinci, ali to je samo hiljadita bitka u ratu dugom više decenija. Jezički totalitarizam odavno je odneo pobedu. Međutim, nikada nije kasno za kontra-revoluciju.
Kada intervjuišu nekog anonimnog čoveka iz Vranja, Niša ili Leskovca, svi trenutno odgovaraju na standardnom srpskom jeziku, jer se stide da govore svoj maternji jezik. Taj stid je srž problema. Niko ne sme da se stidi svog jezika, svoje visine, svojih ukusa. Da živimo u slobodnom svetu, svako bi imao interes da govori 3 jezika: svoj dijalekt, ma koji da je, standardni jezik nacije u kojoj živi i neki internacionalni jezik kao engleski danas, na primer. Ali 95% svog vremena svako bi trebalo da govori na svom dijalektu, ponosno i bez zadrške. Jezik je prvi nivo silovanja uma i centralizacije kontrole. Istina je, pravo na nošenje i upotrebu oružja u samoodbrani je najvažnije pravo, ali odmah iza toga dolazi i pravo na narečje.
Kako čovek čak i u modernom društvu veoma retko putuje bilo gde van svoje uske zone gde je rođen, zaista nema razloga da se sa svojim zemljacima sporazumeva na nekom stranom i hladnom, standardnom jeziku. Standardni jezik i nije drugo nego jedno od narečja koje je silom kulturne državne batine nametnuto svima. Nešto kao po uzoru na „Black Life Matters“, trebalo bi putem parole „Moje narečje je važno“, vratiti u glavni tok stotine dijalekata.
Odmah bismo dobili 2 velike prednosti, a ne bismo izgubili ništa. Prvo bi se ljudi vratili lokalizmu, nema ništa važnije od jakih lokalnih grupa, a drugo, gledali bi na beogradskog vladara sa mnogo većom skepsom, gledali bi ga kao na nekog polustranca, a strancima se uvek manje veruje, to je u prirodi svake ljudske grupe. A to je veoma pozitivno u ovom kontekstu.
Naravno, države su nametnule jedan jezik ne zato što im je stalo do lakše komunikacije, već upravo zato da centralni vladar izgleda bliže sužnjevima. Ljudi ništa ne bi izgubili, jer bi i dalje imali interesa da uče standardni jezik u školama, ali bi im on bio koristan samo kad odu na neki drugi kraj nacije u kojoj žive, ili kada govore sa administracijom.
Ja lično ne mogu to emotivno da osetim, zato što sam prokleti Beograđanin, pa mi je standardni jezik ujedno i maternji, ali imam dovoljno empatije prema svim ljudima koje su decenijama ponižavali govoreći da su nepismeni ili primitivni samo zato što nisu imali sreće da se rode tamo gde je vladar odlučio da bude centralni jezik. Ovo je toliko važna stvar, da bi trebalo jednom mesečno, svuda po Srbiji organizovati „Parade Ponosa upotrebe sopstvenog narečja“, da se ubije i mit i praksa monolitnog jezika. Malo je reći koliki je zločin država učinila uništavanjem narečja.
A čim čujete nekog jezičkog totalitarca, odmah mu tresnite moralni šamar. Mora misao da mu se zamrzne u mozgu pre nego što i pomisli da vam išta kaže, ako ne koristite sve padeže. Ljudi u Vranju nisu primitivni, već drugačiji. Vranjansko narečje nije pogrešno, već sasvim lako i efikasno prenosi ljudske misli drugim jezičkim sredstvima.
Naravno, neko ko odbija da uči i savlada standardni jezik, već insistira samo na lokalnom narečju, verovatno zaslužuje kritike i podsmeh. Cilj je znati više jezika, a ne manje. Cilj nije da ljudima bude lakše, već da se decentralizuju. Sve u životu kad je lakše, ispostavi se da je štetnije. Tehnologija nas čini više lenjim, raspoloživo znanje u izobilju na izvolte glupljim, pa tako i siromaštvo jezika podložnijim prevarama centralne kontrole. Naše narečje je samoodbrana od kulturne hegemonije, kao što je pištolj u kaputu samoodbrana od fizičke hegemonije drugih.
Sam svoj vladar 
Ovo me podsetilo na legendarni „radio iz Niš“ – Fast radio i njihove šaljive džinglove.
Evo jednog s podešenim tajmingom, ko želi neka posluša svih 13 minuta.
(„Sine ne kaže se – skačAo, nego skAčao“)
Živele različitosti!
Nasilna centralizacija bilo čega, pa i jezika je štetna u meri da tu nema mesta ni dilemi ni polemici, ali nije istina da je „vranjanski“ dobar i vredan kao i svi drugi, jer je inferioran zbog svog siromaštva, jer je ružan po zvuku, i izraz je skučenosti duha zbog koga je celo to područje kulturna crna rupa iz koga do danas ništa značajno nije poteklo. Nije slučajno da se npr Šapčanima niko ne podsmeva a da se Vranjancima ljudi spontano podsmevaju, i preko je potreban svaki napor tih ljudi da unaprede svoju jezičku i ostalu kulturu. A ovakvi saveti u stilu „ne brinite ništa, samo vi slobodno govorite (a kome, osim samima sebi, jer ih niko drugi ne razume) vaš lepi dijalekt“ je veoma licemerno.
Uopšte nije bitno što se nekom Živomiru ne sviđa nečiji dijalekt. Ja ne mogu da podnesem novi beogradski ženski dijalekt sa razvlačenjem akcenata i zavijanjem, izmišljanjem novih akcenata kao kod reči telEvizija, jugOslavija i tome slično. Ali estetski sud je potpuno nebitan za pravo na gajenje i njegovu upotrebu. Suština teksta je nešto drugo. Teranjem na sram drugih samo zato što se nekome nešto ne sviđa ili zato što je različito od standardnog jezika, odličan je način da se zavlada nad drugim ljudima. Tipična levičarska strategija u Americi, na primer, je teranje na sram belaca što je 5% njih u 17. veku imalo crne robove. Kakve veze ima 95% tadašnjih belaca i 100% današnjih belaca sa tadašnjih 5% belaca? Nema, ali levičari to veoma vešto koriste da drže pod kontrolom bogate i uspešne bele poslovne ljude, da opravdaju povećavanje poreza i državnih regulacija i smanjivanje prava.
Osim toga, svedok sam višedecenijskog ponižavanja svih ljudi iz unutrašnjosti samo zbog „pogrešnih“ padeža i akcenata. Sve je to u svrhu zadržavanja monopolskih pozicija domaćih ljudi koji umesto takmičenjem u kvalitetu drže potlačene došljake tehnikom držanja u kulturnoj pokornosti. Ako Vranjanac ne vredi, on će sam propasti, ne moramo mi da mu se podsmevamo.
Na kraju teksta sam dodao suštinski paragraf, da ako se neko zaustavi samo na sopstvenom dijalektu i ne zna standardni srpski ili, dodajem sada, maskira svoju celokupnu nekulturu i lenjost iza dijalekta, taj zaslužuje podsmeh. Dakle nikoga nisam abolirao od lenjosti i neobrazovanosti.
A što se tiče vranjanske crne rupe, ne znam da li bi se Bora Stanković, Staniša Stošić ili Vasilija Radojčić (rođena kragujevčanka, ali proslavljena pevanjem vranjaske muzike) sa tim složili. Ako su Vranjanci i kulturno pali od tih starijih dana, to nije zbog njihovog tadašnjeg i sadašnjeg dijalekta. Ako zbog nečega treba da im se podsmevamo, to je danas zbog drugih stvari, a nikako zbog dijalekta.
Podmevanje je porok, koji mrzim više od mnogih drugih, pa taj prigovor odbijam. Ostalo – verovatno se opet nismo najbolje razumeli.
U Vranje nema laganje, sto kila svinja dvesta kila mast.
Upotrebi ću termin „kultur-rasizam“, rizikujući da nisam dobro odmerio.
„Evulucija“ kultur-rasizma počinje sa „nezrelim klincima“, koji su „južnjake“ definisali kao „neznalice i primitivce“, nastavlja se preko „običnih“ građana koji preziru vranjanski „jer je inferioran zbog svog siromaštva, jer je ružan po zvuku, i izraz je skučenosti duha zbog koga je celo to područje kulturna crna rupa iz koga do danas ništa značajno nije poteklo“, do istaknutih kulturnih delatnika, npr režiser Goran Marković(GM), koji je baš karakterističan po brutalnom ispoljavanju kultur rasizma spram došljaka ( izbeglica, „interno raseljenih“ ili ljudi iz provincije – jer, zaboga, sve što nije u „krugu dvojke“ vonja na provinciju). To traje već tri decenije. Još 90. godina prošlog veka, vezano za izbeglice, GM je tvrdio da se u Beogradu „talas došljaka poklapa s pojavom arivizma, stupanjem na scenu beskrupulozne mase onih koji ne biraju sredstva da se ukorene na novom prostoru, da njime ovladaju i da se, na kraju krajeva, obračunaju s onima koji su tu oduvek živeli i čija je jedina krivica što su malo civilizovaniji (urbanizovaniji)“ i dodaje „Posmatram njihove pohlepne, užagrene poglede, slušam oskudni rečnik kojim se izražavaju, primećujem govorne mane koje postaju novi stil komuniciranja“, – to je stil koji se sastoji iz „nerazumljive dernjave, neartikulisanog ačenja“. Ništa nije „blaži“ ni prema onima koji su iz Srbije, ali van „kruga dvojke“. Šetajući se gradom ( a kojim drugim nego Beogradom) GM je „spazio čudnu grupu ljudi“. Sledi „jezgroviti“ opis: „Muškarci su neodoljivo ličili na čopor orangutana. To što su mi govorili slabo sam razumeo, najviše zbog očajne artikulacije i teških problema koje su imali sa gramatikom. Dok su prolazili tik pored mene osetio sam mešavinu mirisa jeftinog parfema i alkohola koji se prodaje po kioscima na autobuskim stanicama.“
On, i njemu slični, gledaju na ljude iz krajiških, kosovskih i šumadijskih sela i varošica kao na niža bića, kao na podljude. Pošto većina Srba ne živi na Vračaru ili Dorćolu, i još radi rukama, čitav naš narod je niža klasa.
U navedenim citatima je mnogo reči; od „lakih“ pa bogme do „teških“, da težih „nemere bit“.
Naš narod je, kroz svoje poslovice, pokazao da se i s malo reči može mnogo kazati i dodaje (kroz izreku): „Reči treba meriti a ne brojati“. Nadam se da sam ja svoje (reči), dobro izvagao?
P.S. O rečima, jeziku, narečju … drugom prilikom.
Napomena:
Izvinjavam se i Vama i pratiocima, što sam „komentarisao“ komentare; nije mi to praksa, ali kažu, izuzeci samo potvrđuju pravilo.
Komunizam je fizički „propo“ ali je svojim neuporedivo istrajnim prozelitizmom ostavio standarde mišljenja i javnog izražavanja u svim sferama društvenog života, i to je danas dostiglo zaista pogubne razmere. Laž i licemerje u javnom diskursu je opšta pojava i svima je lepo, a otvoreni i jasni govor o poptuno očiglednim i elementarnim istinama postalo je prava hrabost. Sve se obrnulo – slobodno mrzi Ameriku (tamo gde je naša vrsta najbolja i najuspešnija) i što više to bolje, a tamo gde smo mi – čovek, čovečanstvo najgori, najprljaviji, gde smo lenji paraziti, to mora da se voli bez pogovora.
Kad se kaže da je svaki jezik, govor ili dijalekt podjednako dobar ili lep, to je isto kao da se kaže da je svaki čovek i svaka žena, dobar ili pošten ili lep, niko nije ružan, ili recimo da je svaki predeo na zemlji podjednako lep ili uzbudljiv, Sahara kao i Alpi… To je kao npr komunistička briga za Cigane, isti je to izvor – čak i kad bi ovi i hteli da rade, komunisti, njihovi istinski neprijatelji bi ih sigurno sprečili, jer kako da otimaju pare za svoje humanitarne fondove (i džepove) od uspešnih ljudi koje toliko mrze…
Živomire, brkate etiku i estetiku. Mnogo je važniji etički problem nametanja jezika drugima, od potencijalne ružnoće nekog dijalekta. Naravno da postoje ružni i lepi ljudi, ali se ružni ne smeju slati na nasilne plastične operacije.
Kažu – o ukusima ne treba raspravljati? Ja mislim – treba; jer pojedini stavovi postaju premise za pogrešne zaključke.
Šta je Lepo?
Lepo je …!!! ???. Da li će ko, i kad(ikad), konačno razrešiti ovaj Gordijev čvor?
Estetika je od Platona preko Aristotela do Hegela i Kročea, pokušala, ali bez većeg uspeha, da definiše pojam Lepog. Problem je u tome što ljudi imaju različita poimanja jednog istog fenomena, te je to slučaj i sa fenomenom Lepog, koji je, očigledno, teško definisati. Da je pitanje Lepog tako jednostavno, ne bi se tolika koplja oko njega lomila, niti bi toliko različitih teorija estetike bilo. Nama su, o tome kako ko gleda na pojam Lepog i kako ga definiše, na raspolaganju misli i Vuntove, i Beninijeve, i Ruskinove, i Sili Pridonove, i Fehnerove, i Groseove, i Najtavnove, i Herbartove, i Cimermanove, i Hegelove, i Paskalove, i Kantove, i Laloove, i Grant-Alenove, i Maršalove, i Milerove, i … . I šta je zakljućak? Samo to da ni približno nema zajedničkog mišljenja, da svako na svoj način gleda na fenomen Lepog, odnosno da je njegova suština teško uhvatljiva, a možda — u krajnjoj instanci — i nesaznatljiva, kao što su to i druge „božanske“ kategorije: duh, materija, prostor, vreme, sila, energija, život…
P.S. Bez imalo surevnjinosti ću prihvatiti, eventuale, komentara poput : „filozofira“ i sl.; ali bih parafrazirao Dositeja: „Filozofije malo, braćo moja, filozofije, a ne zvona i praporci“. (Podsećam Vas na Vaš komentar ,na pitanje V. Antonića, od, 12. aprila 2019.god.)
Kuku meni, od svih tih autora ja sam čuo samo za Hegela i Kanta i pomalo Paskala… Ali priznajem svoja ograničenja, ne samo u obrazovanju, iskreno, bez ironije… Svejedno, ne patim za definicijama koje su uvek u nekoj meri nasilna formalizacija fenomena. Za mene je jedna od najvažnijih stvari da budemo slobodni da govorimo ono što mislimo, a vladajuća kultura, ne samo u Srbiji, je krajnje represivna u tom pogledu, jer što više slobode u društvu to manje nasilja svake vrste…
„Knige, braćo moja, knjige, a ne zvona i praporci.“
Najlepšu pohvalu knjizi, za koju sam ja čuo, „ispevao“ je Branko Lazarević: „Kulturan čovek se razlikuje od drugih jer ima čak dva života, oba vrlo intenzivna. Prvi je u njegovoj sposobnosti da opservira život oko sebe, a drugi život je onaj koji su drugi opservirali i dali ga kroz knjige.“ Inače Branko Lazarević je naš književnik, filozof, estetičar, politički mislilac, književni i pozorišni kritičar, istaknuti književnik- diplomata( uz Rakića, Dučić, Andrića, Raska Petrovića i drgih)koji je službovao u osam zemalja na tri kontinenta, govorio je engleski, francuski, nemački, italijanski, bugarski i češki. I na kraju postaje narodni neprijatelj, uklanja se sa javne scene. Tako su presudili komunisti(posleratna vlast), i njega i njegovo delo marginalizovali.Ali vreme, koji je najsigurniji sudija, presudilo je u njegovu korist, i mi, danas, nanovo „otkrivamo“ Branka Lazarevića i njegovo delo. Zahvaljujući „opservacijama“ tog čoveka ja sam „čuo“ za „sva ta imena“ ljudi(estetičara) koji su, svako iz svog ugla, gledali na fenomen lepog i pokušali da ga definišu.
Definicije nisu „nasilna formalizacija fenomena“. Naime, definicije su samo skraćenice za pojmove. One ne treba da budu predmet spora, već se treba sporiti oko stavova koji se pomoću definisanih termina grade. Onaj ko se spori oko definicija, umesto da ih samo primi na znanje ili traži dodatno objašnjenje termina, u stvari izbegava raspravu. Neke definicije su već dogovorene, kao što je to slučaj u prirodnim naukama, i retko se menjaju, ali je, na primer, u društvenim naukama različito definisanje termina nešto normalno i uobičajeno. Svako može da pojmove (skraćenice) definiše kako hoće. Tvrdnje su ono što je važno.
Sloboda je lepo jelo, ali zahteva jaku probavu.Nemati slobode je strašno, kao što je i neograničena sloboda opasna. Složićemo se da je ograničenje suština slobode, jer čim je sloboda potpuna gubi se i pretvara se u „anarhiju“(haos). Francuska revolucija je očigledan primer gde je preterana sloboda izvršila samoubistvo. Treba shvatitida je sloboda i iskušenje i vladavina, da zahteva samodisciplinu koja je daleko teža od slušanja spoljnih zapovesti. Sloboda je iskušenje sa kojim samo trezvena pamet može da se suoči. Ako ti neko poklanja slobodu razmisli dobro(zašto?), jer sloboda nije sloboda ako ti je neko poklanja, već samo kad se za nju sam izboriš. Odnosno, ako tvoja sloboda zavisi od nečije dobre volje, to nije sloboda. O Slobodi možemo „do sutra.“
I, na kraju, da se vratim na „prost“ – “ vranjanski jezik“; citiraću,lingvistu, cenjenu dr Rajnu Dragićević: „Samo su misli proste, a jezik ne može da bude prost“
A be, Nišlije, kafa će se pije!