Beznačajni šraf zloglasne organizacije EU povremeno lupeta po medijima. Ovog puta je rekao da je EU dostigla energetsku nezavisnost od Rusije. Na slici se vidi koji je ološ taj aparatčik. Oči mu sve govore, a onda i jezik ne može od toga da pobegne.
Reći da je EU nezavisna od Rusije je kao kad bi neko otišao na stovarište drva kod komšije da kupi ogrev za 2 godine, i onda izjavio da je drvno nezavisan od komšije. A nakon te dve godine u planu mu je da uzima ugalj od nekog 500 km daleko od njega po ceni 5 puta većoj nego što je plaćao drva komšiji. I moraće da baci peć na drva, da je zameni onom na ugalj.
Biti nezavisan po cenu da nemaš pare da kupuješ ugalj kad potrošiš drva, a i za drva si morao da se zajmiš je izuzetna i nezavisna i mudra politika EU. To rezonovanje samo po jednoj varijabli, to isticanje pozitivnosti, a sakrivanje negativnosti, koja se ne vidi danas, ali će uskoro da boli kao vrag, tipičan je način funkcionisanja politike. Ne samo EU, već bilo koje druge političke organizacije. Paradoksalno, neki naši novinari zlonamerno su zagrizli na tu izjavu, rekavši „Eto, rekao sam vam da EU neće stradati, i da će se ispetljati od Rusije“. Tehnički, ispetljati se od Rusije po cenu stravičnog troška koji će drastično osiromašiti Evropljane nije uspeh, već samo busanje u grudi nekih koji su toliko gordi, da uzimaju ozbiljno čak izjave lažljivih malih činovnika kao neki dokaz. Dokaz za šta?
Pošten novinar, mada i ja tražim previše, može samo da kaže jednu stvar. Sankcije i ekonomski rat jako pogađaju obe strane, ali narod obe strane. Političari na obe strane neće ništa ni osetiti, naprotiv. Baš kao što su sankcije Jugoslaviji devedesetih platili samo mali ljudi, a političari i šverceri su napravili privatne imperije na tome.
A svima vama koji se zalažete za nacionalnu ekonomiju, samodovoljnost, ne treba ništa uvoziti itd, dakle boljševizam na novi način, upitajte se jednu stvar: ako je tako dobro biti ekonomski samodovoljan, zašto prva stvar koje države u ratu rade je da postave ekonomske sankcije? Kad je to tako blagorodna stvar, zašto se koristi u ratu?
Sva lupetanja takozvanih javnih intelektualaca, doktora, pravnika, politikologa, ekonomista, itd, kako je budućnost u poljoprivredi, kako treba praviti prvo tešku pa laku industriju, ili obrnuto, kako stručnjaci treba da stvore državnu ekonomsku politiku, da je planiraju, organizuju i vode, sve je to mački o rep. Sva ta bulumenta intelektualaca bi bila mnogo korisnija na poljima krompira. I više manje se tako i događa. Oni koji su znali i stigli da se stave na državni platni spisak intelektualaca na žeton, oni mogu da žive od svog trabunjanja. Ostali, rade poslove slične onome što se radi na poljima krompira, što je sasvim racionalan način upotrebe njihovih znanja i intelekta.
Doći će vreme kada će nestati državni platni spisak, pa će i ostatak bulumente da se preseli iz toplih građanskih domova na obode njiva, da konačno postanu sebi i drugima korisni. Pravda tržišne ekonomije je i nemilosrdna i neizbežna. Ali to neće biti samo pravda, već i prosvetljenje. Saditi krompir sopstvenim prstima, nešto konkretno stvoriti svojim rukama, prodati to nekom, a da on to stvarno želi, dovešće tu kvazi-intelektualnu bagru do novih visina. Osetiće prvi put kako je to ne biti parazit.
Da svi ti ministri, sekretari, vođe stranaka, analitičari, profesori, itd nešto stvarno znaju i umeju, oni ne bi gubili vreme po medijima i skupštinama, već bi svoju genijalnost pretvarali u uspešne ekonomske poduhvate. Bili bi preduzetnici, a ne pijavice. To mora da se dešava, zato što su oni toliko nesebični, da ne žele lično da se bogate, već da svoje umeće podare narodu. Da, jamačno mora da je to glavni razlog.
Sam svoj vladar 