Lako je biti pristalica slobodnog govora, kada se radi o onome što nam se sviđa, ma koliko to drugima bilo radikalno. Izazov je kada se radi o kontroverznom govoru ili izjavama koje mi smatramo zlim ili opakim i koje čak objektivno mogu biti zle ili opake.
Verovatno ne postoji ništa groznije i pokvarenije nego kleveta. Međutim, i pored toga, moramo posebno da se potrudimo da zaštitimo prava na slobodu govora baš kleventika, jer ako u tome uspemo, reči ostalih, koje nisu tako uvredljive, biće svakako bolje zaštićene.
Razlog zašto se većina libertarijanaca nije bavila zaštitom prava klevetntika je jasan – kleveta je opasna po reputaciju bilo koga, to je vruća roba. Puno je priča o izgubljenim zaposlenjima, raskidima prijateljstava ili brakova. Niko se ne interesuje za odbranu prava klevetnika, ono čime se ljudi najviše bave je odbranom onih koji su nedužni izašli na loš glas. Ali, ta vrsta odbrane ne može biti vrhunski prioritet. Da jeste, odnosno da su reputacije ljudi nešto sveto, morali bismo da zabranimo sve moguće oblike blaćenja, čak i one istinite. Loša književna kritika, satira u filmovima ili pozorišnim komadima, muzici ili knjigama ne bi mogli biti dopušteni. Sve što dovodi u pitanje reputaciju neke fizičke ili pravne osobe ili institucije, moralo bi biti zabranjeno.
Zaštitnici reputacija drugih se ne bi složili sa ovom tezom. Oni se slažu da se ona ne može po svaku cenu sačuvati. Ali, kako god bilo, tvrde da to ne oslobađa krivice klevetnike. Nečija reputacija nije nešto što se može uzeti olako. Ne sme se povrediti bez valjanog razloga.
Ali da li je to tako? Šta je to uopšte nečija reputacija? Šta je to što ne smemo uzeti olako? Jasno je da se NE RADI o nečemu što ta osoba poseduje, kao na primer što poseduje svoje odelo. Ako bolje razmislimo, ona mu uopšte i ne pripada. Nečija reputacija je ono šta drugi ljudi misle o toj osobi, dakle, ona je lično ili grupno vlasništvo tih drugih.
Osoba ne poseduje svoju reputaciju, jer nema prava da poseduje ili kontroliše misli i stavove drugih. Zbog toga se njema reputacija i ne može ukrasti, jer kako ćete ukrasti nekome ono što i nema. Bilo da je reputacija napadnuta fer ili nefer načinom, iznošenjem istine ili laži, svejedno je, jer kako nekome reputacija ne pripada, taj neko ne može da očekuje da ga zakon zaštiti ili da traži odštetu.
Kada zakonom branimo klevetu, mi u stvari uvodimo policiju misli drugih o nekome. Ako na to pristanemo, kako uopšte možemo da imamo slobodu govora bilo koje vrste, jer ako moramo da zabranimo sve ono što je nekome uvredljivo, bili tačno ili ne, potencijalno je bilo šta kleveta. Neko bi rekao da bi morale biti zabranjene samo lažne izjave o drugima, da se može klevetati, ali samo ako se govori istina. To malo menja stvari, jer šta je istina, i dalje, odlučuje policajac. Jedina mogućnost slobode govore je totalna sloboda govora, dakle ljudima se mora ostaviti pravo da lažu i da kleveću do mile volje, jer je to jedini način da se izbegne cenzura, koja uvek počne iz dobrih namera, a uvek se završi proganjanjem političkih protivnika i gulazima. Kleveta je cena koja se mora platiti za slobodu.
Kada bi kleveta postala legalna, ljudi bi vremenom veoma brzo naučili da nema javnih zaštitnika istine, i morali bi da stvore lične i grupne, pa i profesionalne načine provere bilo čega. To bi stvorilo čvršće veze između pojedinaca ili firmi, jer bi moralo da se računa na lični integritet, a ne na tamo neke apstraktne zaštitnike građana. Jedan od primera tako nečeg bi bili veb sajtovi ili odeljci u dnevnim novinama, gde bi nakon oglasa, bio odeljak „Dnevne klevete“, gde bi svako mogao da kaže šta god hoće javno o bilo kome. Procena o tome koje je od ovih naruživanja tačno, a koje ne, bila bi ostavljena čitaocima. Osim toga, firme koje bi krenule sa kampanjom blaćena konkurenta, veoma bi pazile da li im se to isplati, jer bi znale da to i njih čeka. Dakle, klevete bi vremenom ili bile potpuno ignorisane, jer bi ih bilo previše i niko više ne bi mogao da postigne to da čita, ili bi bile korišćene veoma retko, onda baš kad su istinite. To je potpuno analogno potezanju noža ili pištolja. Ako bi ih ljudi olako potezali, vrlo brzo, nakon nekoliko stotina ili hiljada ispraznih ubistava ili povređivanja, ljubi bi veoma brzo shvatili da obe strane imaju oružje i da se apsolutno ne isplati biti brzoplet. Kleveta nije drugo nego verbalni mač, i veoma je skupo olako je potezati. Totalno oslobođenje upotrebe verbalnog i pravog oružja, veoma brzo bi disciplinovalo ljude. Istina ili neubodeno telo bili bi proizvod ljudske svesnosti da je nasilje veoma skupo.
Važna stvar za kraj. Nikako ne brkajte ukidanje zakona o kleveti sa prinudnim slobodnim govorom da budemo „demokratični“. Neko na svom imanju, može apsolutno da prima samo one sa kojima se slaže, može da izbaci bilo kog neželjenog gosta, nakon prve reči koja mu se ne svidi. Isto važi i za sajtove. Lažne ili zlonamerne izjave ne smeju ljude da šalju u zatvor, ali na svojim fizičkim i virtualnim prostorima, privatni ljudi ili firme mogu da cenzurišu do mile volje. Diskriminacija po bilo kom pitanju je pravo svakog čoveka ili firme. Po bilo kojoj osnovi, čak i najluđoj. Hrišćanski pekar mora da ima pravo da odbije ako to ne želi, da proda hleb gej mušteriji, poslodavac može da sme da ne prima one niže od metar i osamdeset, vlasnik stana može da ne iznajmi stan isključivo Srbima, itd.
Sam svoj vladar 