Kad me već Jr. zagolica da pričam o umetnosti, hajde opet da se vratim na temu super-heroja u filmskoj umetnosti. Šta god da je srpsko plemstvo tog doba uradilo na Kosovu, kakav god odnos da je imalo sa narodom, ne bih se bavio time, već onim što živimo danas. Održavanje kosovskog mita je upravo kao gledanje filma „Ratovi zvezda“.
Luk Skajvoker je više-manje isto kao mit o Milošu Obiliću. Samo je u Skajvokera uloženo mnogo više para, pa je uspešniji mit. Ali je cilj oba mita isti: pasivizovati malog čoveka. „A long time ago in a galaxy far away …“, ili u kosovskoj varijanti „U davna vremena, bejaše neki ljudi koji, …“.
Skajvoker se mačuje sa desnom rukom imperatora galakasije, a Obilić je rasporio cara Murata, što je za ono vreme bilo kao imperator galaksije. Skajvoker je vitez, džedaj, natprirodno talentovan, ratoboran, ambiciozan, spretan, vešt vojnik i vitez i naravno pravedan, jednako kao i Obilić. Dok zapadni gledalac guta svemirske kosovske bitke i gricka kokice u tami bioskopa, srpski gledalac prvo uz gusle, a sada uz gomile jeftinih nacionalista neprestano saznaje o Obiliću, i jedan i drugi uče od malih nogu, da je hrabrost postojala nekada u davna vremena, negde tamo daleko.
Zapadnjaka od velikog zla brane džedaji, Srbina od velikog zla brane davno pomrli srpski plemići. Ni jedan, ni drugi ne mogu sebe da uporede sa veštinom rukovanja laserskim mačem ili blještavim mačem koga su kovali davni starovekovni kovači. Štaviše, ta je rabota samo za velike ljude, za junake i divove, a ne za male smradove kao što su oni. I što su slika, priča i mit raskošniji, bogatiji, uspešniji, veći i jači, to je mali gledalac manji, beznačajniji, slabiji i ništavniji.
Najveći poznavalac svih detalja sage o džedajima je obično prilična gnjida u ličnom životu, da zlu kaže da je zlo, o tome nema ni reči, a da mu se suprotstavi o tome nema ni pomisli. Tako je i najveći poznavalac kosovskog mita neko ko nosi majicu „Dogodine u Prizrenu“, a kad krene da oslobađa Kosovo, zaustave ga policajci na granici, jer nema PCR test.
Ni jedno, ni drugo nije slučajno. U te mitove se jako ulaže, svaki detalj je važan, a cilj nije samo ubiti u pojam malog čoveka, jer mali čovek ionako ne može da raspori cara Murata, već da ne sme da „raspori“ ni svoju taštu, ako mu celog života truje život. Brižljivo gajenje mitova i potenciranje priča o super-herojima, bilo koje kulture i vremena, služi da ubije svaki nagon za ličnu pravdu kod običnog čoveka.
A kako bi drugačije pa moglo i biti. Ko bi mogao sebe da poredi sa takvim veličinama kao što su Skajvoker i Obilić? I onda kada u tom poređenju uništimo potpuno sopstveno samopouzdanje, onda nismo ni za šta. A to je recept za savršenog roba. Zato rob zna svaku scenu napamet, jedan zna šta je sve Skajvoker odbrusio Dart Vejderu, a drugi zna šta je Žarko Laušević rekao Ljubi Tadiću, i tu scenu može da vam izrecituje u pola noći.
Kasnije taj mali čovek, nespreman za život, nespreman da bude gospodar svoje sudbine, nespreman da pronađe pravu ženu, zasnuje porodicu, napravi svoju firmu itd. celog svog života nastavlja da traži nove Skajvokere i nove Obiliće. Pa ih onda nađe u stručnjacima za ekonomiju, pa u političarima, istoričarima, u redu i zakonu, biva opčinjen svim mogućim konstrukcijama u kojima neko drugi odrađuje stvari, a on nastavlja da živi svoj bioskopski pasivni život.
I kada shvati da nema ni Skajvokera, ni Obilića da mu pomognu, već da se nalazi sam na ledini po kojoj duvaju ledeni severni vetrovi, onda bude već kasno za sve. Noge su mu atrofirane, ruke su nejake, debeo je, priglup i emotivno inhibiran. Onda dođu pravi Dart Vejder i Murat, koji danas imaju nova imena i prezimena i pojedu ga za večeru. A on više ne može ni da pobegne.
Zbog toga svi raspravljaju o tome da li je Nestorović projekat službe ili nije. Zbog toga svi čekaju bolju opoziciju, zbog toga neki koji razumeju ekonomiju, žele da unište centralnu banku, ali niko ne sme svojoj ćerki kučki to da joj kaže i da se upita koliki je deo njegove krivice zbog toga. Ne sme svog roditelja tiranina da pita što ga je mlatio kao vola kad je bio mali, ne sme da pita roditelje koji su ceo život bežali od dece u karijeru, zašto su ih napustili. Umesto toga, uhvatiće se za alkohol, za drogu, zavisi koliko bole te rane, napumpaće neku ludaču na žurci i stvoriti novu generaciju žrtava, kojoj će se nesvesno svetiti za sve patnje.
A naši gospodari će nastaviti da nas programiraju vandimenzionalnim junaštvima: jedan čovek protiv imperatora galaksije. Te priče nikada nisu služile da nadahnu nove generacije junaka i boraca, već da ubiju svaki otpor prema zlu.
Jedino što može mali čovek da očekuje da mu se jednog dana pojave beli opasači ispred zgrade sa kamionima sa zelenim ceradama, koji kupe sveže topovsko meso za novi obračun između moćnika.
I onda kada jednog jutra osvanete u nekom rovu, dok vam pacovi šetaju među nogama, dok ste do čukljeva upali u blato, nema laserskih mačeva, nema ni opojnih reči Kosovke devojke, već trunete u rovu dva meseca, i onda samo jednog dana nestanete, kada neko isto tako beznačajan sa druge strane konačno uspe da vas dobro nanišani i ubaci artiljerijsku granatu u vašu rupu. On anoniman, vi anonimni, dva broja u statistici, i ništa više. Nema čojstva, nema junaštva, nema cilja, ne znate ni kako izgleda Murat sa druge strane, niste ni videli kako i kada dolazi Smrt po vas.
Pre toga ste bili niko i ništa, i tako ste i poginuli, kao beznačajan statistički vojni podatak. Sutra će staviti novog roba u tu istu rupetinu. Ali pre nego što ste poginuli, vrteli ste danima i Skajvokera i Obilića po glavi, ali oni su postojali samo tu i nigde više, u vašoj namerno sluđenoj glavi.
Kad dovoljno vas takvih pomre sa obe strane crte, gospodari će se dogovoriti o novoj podeli teritorije, a vi koji srećom preživite, vratiće se kao olupina, koja će i dalje njima da plaća svaki naredni uzdah. A moraćete prilično i da lopatate da se izgradi ponovo sve porušeno.
Sam svoj vladar 