Okačio sam video ispovest nemačke naučnice Sabine Hossenfelder u kojoj ona kaže da su joj propali snovi iz mladosti. Ovo će biti moj komentar na tu ispovest, a i neka vrsta dodatka koja ona još nije razumela ili možda jeste, ali i dalje ne sme to javno da kaže. Već je hrabro bilo to kako je ispljuvala akademski svet u kome je boravila ceo život. Na kraju videa čak kaže da razmišlja da li uopšte da ga objavi.
Elem, ako pogledate celu ispovest nekoliko bitnih stvari iskaču u prvi plan. Najvažnije je da je opisala mehanizam akademskog posla. Sve se svodi na to da istraživači neprestano jure grantove, odnosno pretežno državne subvencije na neke zadate teme, i da je cilj akademske zajednice da malo produbljuje i malo širi naučni mejnstrim, što ona sasvim tačno i opravdano zove „bullshitting“, odnosno gubljenje vremena ili bavljenje nečim što ne vodi ka napretku nauke. Generalno, sve se svodi na mašinu za pisanje novih naučnih radova, čiji je jedini cilj da se dobije državna platica. Ona je pokušala više puta da dobije subvencije za neke prilično nove istraživačke pravce u fizici, ali niko za to nije bio zainteresovan.
Umesto toga, profesor univerziteta ili neki viši istraživač na naučnom institutu, traži od svojih studenata da rade za njega, i da mu praktično oni napišu novi rad, na koji on prvo stavi svoje ime, pa onda i imena nekih studenata. Ti studenti rade za neku siću, neku državnu stipendiju. Onda, kada malo porastu, oni nađu svoju studentariju da to radi za njih. Ti naučni papiri uglavnom, u 99% slučajeva, ne služe ničemu korisnom u nauci, već samo da se potroši ogromna energija i vreme da se napišu.
Ono što Sabine još ne razume ili neće još da kaže, da je to i cilj države. Da napravi mnogo vrednih i pametnih pčelica koje po ceo dan zuje okolo i naizgled proizvode nešto, ali na kraju dođu na pojilo kod mame države da im ona to plati. Suština svega je da se intelekt te klase ljudi drži zaposlenim i zavisnim. Neki, retki će raditi na stvarima koje će pojačati vojni ili policijski aparat države, sve ostalo je hrčak u kavezu koji se ubi trčeći na svom točku, a da ne stigne nigde.
Nezavisni ljudi od pameti su najveća opasnost za državu i zbog toga, država jedan deo njih spali, a drugi deo zarobi u mašinu za pisanje naučnih radova. Ako fizičarka bude poštena, jednog dana će sama to i razumeti.
Naravno, postoji i opasnost suprotnog znaka. Kao što sam pisao o Vlatku Vedralu pre puno godina, on je javno izrazio želju da ga država plaća toliko da može komotno da živi, da on može da se bavi čime god hoće. Kod mnogih naučnika postoji ta tendencija. Neki to opravdavaju svojom nekom magičnom vrednošću da bi bez njih svet propao, pa onda nema veze što to finansiranje dolazi iz otetih para, a neki uopšte i ne postavljaju to pitanje. Važno je da je njima dobro, a to što su to krvave pare, ne predstavlja im nikakav problem.
Druga važna stvar je što je Sabine u nekom trenutku odlučila da se uda, i dobila je dvoje dece, ali je i dalje nastavila da se bavi naučnim radom, zbog koga je često morala da putuje, i da dugo bude van kuće. Time se duplo kajala, prvo zato što je često napuštala porodicu, a drugo zato što zbog dece nije mogla da se bavi karijerom onoliko koliko je htela. A i kada se bavila naukom, to je većinom bilo u mašini za pisanje radova, dakle gubljenjem vremena, a samo delimično nekim novim autentičnim istraživanjima, koje niko nije hteo da plati.
Problem koji vidim sa tim je što je ona odbila da se zagleda u sebe i da se ponaša odgovorno. Ona svakako jeste intelektualni kapacitet, i ima visoke ambicije da nešto važno u životu uradi. Ako je to tako, zašto je izabrala da bude majka? Posao i majka je teško, skoro nemoguće da ostvari i jedna sasvim prosečna žena prvih nekoliko godina. Atipična naučnica i majka, to je potpuno nemoguće. Ona se žalila da je zbog svoje šizofrene životne odluke često bila fizički, pa i mentalno bolesna, ali nije razumela da je upala u klopku modernog društva. Države neprestano lažu žene da one mogu sve, samo ako hoće. I onda surova realnost života razotkrije laži. Ne ne može se sve. Ko hoće nešto vrhunski, ne može da ima decu.
Ono što je mogla da uradi da nađe muža koji zarađuje dovoljno za oboje, tako da ona može da se bavi nestandardnim istraživanjem. Onda bi to bila dobrovoljna investicija njenog muža u nauku. No, ni to nije lako, zato što mnogi muževi žele decu, ali onda mora biti jasno da to ne mogu da ostvare sa ženama koje su ambiciozne za karijeru.
Ili-ti, što bi se reklo jednostavnije, ne može i jare i pare, već svako mora da donese odluku, šta mu je prioritet u životu. Deca, karijera, ili nešto treće. A naročito zato što mi ne živimo na slobodnom tržištu nauke, već se sve svodi na hrčka i kavez. No, čak i da živimo na slobodnom tržištu, ambiciozna karijera i roditeljstvo ne idu zajedno. Barem jedan od dvoje roditelja mora da ostane prvih 5 godina kod kuće i da se bavi mirnim vaspitanjem dece. Alternativa da se deca šutnu u državne jaslice, pa vrtić, pa posle školu, a to znači da toj deci roditelj postaje država, sa svim onim što iz toga proizilazi. Stvara se nova rajetinska generacija, koja će da obožava kult države.
Ipak, njena priča nije skroz tragična. Kako je shvatila da od akademske zajednice mnogo vajde nema, niti može biti, pre nekoliko godina je počela da objavljuje svoja prilično gledana predavanja na JuTjubu, i barem je jednu skroz poštenu stvar rekla: „Ovako je bar pošteno, ja vama dajem moje priče, a vi mi dajete vaš interes“. A kako JuTjub to monetizuje, deo toga ide i njoj, tako da sada ima i vremena i resurse da se bavi atipičnim istraživanjem. Kako joj deca imaju već 14 godina, sada više i ne mora stalno da bude sa njima. Gle čuda, ostaci slobodnog tržišta su ponovo rešili neki važan problem. Ono što joj nije dala država, dao joj je JuTjub.
Od svih puteva, najduži je onaj iz dupeta u glavu. I ne, nije mi je ni malo žao. Svako mora da plati skupo svoje lične greške. Ko veruje u Deda Mraza, to uvek skupo košta.
Sam svoj vladar 