Slušam opet Anu kako se širi. Pa onda kaže da bi otimanje dece moralo da se prevede iz dela otmica u delo zločin protiv čovečnosti. Da matičare koji ne rade posao precizno i po zakonu da treba da idu na teške robije, da treba zabraniti usvajanje dece iz inostranstva itd.
To sve spada u “Kako Mali Perica zamišlja državnu pravdu”. A i ima nečeg prilično i duboko srpskog u svim tim megalomanskim zahtevima. Ja ne kažem da ona nije u pravu, ali neko sa pozicije tako male realne moći, na kraju, izgleda smešno sa takvim zahtevima. Svaki zahtev mora biti proporcionalan mogućnostima i vremenu, naročito vremenu. Ja nemam ni najmanje ambicija da bilo šta slično anarhiji, pa čak i državi noćnog čuvara može da se ostvari pre barem nekoliko generacija ljudi.
U isto vreme, Ana govori da u Srbiji nema opozicije, a ona kad je pokušala da nešto uradi sa politikom prošla je nikako. Totalni fijasko. Čak ni blizu cenzusu. To sve nije njena krivica, državna mafija je jaka, moćna i veoma raširena, ali baš zato čovek koji se protiv nje bori, mora da bude načisto sa tim. Ko potceni neprijatelja, taj ne može da pobedi.
Uz to, Ana i dalje ne uspeva da se izleči od kompleksa niže vrednosti prema zapadnim “uređenim” zemljama. Ja iskreno ne poznajem Ane Pejić nigde van Srbije, ali to ne znači da njih nema, ali da ih zaista i nema, jer na Zapadu nije bilo tako visokog stepena otimanja beba, to opet ne bi bio znak da su zapadni sistemi uređeniji, već mnogo prozaičnije da nisu imali potrebe za tim. Istok je bio bedan i gladan para, dok je Zapad imao para. Zapad nije morao da organizuje da sam sebi prodaje svoje otete bebe, jer je bilo jeftinije kupiti na Istoku. To je daleko preciznije i realnije objašnjenje zašto Srbija prodaje, a Švedska kupuje. I u kriminalu postoje ekonomski zakoni ponude i potražnje.
No, da se vratim na Anino traženje da se drakonski postrože kazne oko otmica. Osim totalne pozicije nemoći, mi nismo u stanju da organizujemo ni privatne potere i čuvanja naše dece, pa s tim, njeno tražnje postroženja dodatno je smešno i besmisleno. U praktičnom smislu, prvenstveno. I onda, naravno, Ana bi stalno da popravlja državu. Ona ima retke pozitivne trenutke kada savetuje parovima u razvodu da se klone socijalne službe kao đavo krsta, i to je jedan od veoma praktičnih i pravih saveta, ali za sve drugo, ona bi da uči državu, političare, nepostojeću opoziciju šta bi trebalo da se radi, i to sve navodno inspirisano dobrim Zapadom gde se to ne dešava, a i ne pomišlja šta bi pravi razlog tog nedešavanja mogao biti.
Ono što bi Ana trebalo da radi mnogo više je da uči male majke kako da se zaštite od rizika da dođu u poziciju da državna banda proceni da je lako oteti datu bebu. A to najčešće znači da budu udate, da taj otac ili njegov brat ili bilo koji rođak bdi nad majkom sve vreme i danju i noću, da se majke porađaju kod kuće, da sve snimaju telefonom itd. Pomenula je ono to par puta, nije da nije, ali to je nekako sve sporedno. Njen glavni pravac napada je menjanje zakona, zatvaranje krivaca, pa čak i odmotavanje klupka drugih državno mafijaških zločina koji počinju sa bebama, a završavaju se ko zna gde.
Sve to je potpuno besmisleno i nerealno. Rekao sam više puta. Najviše čemu možemo ona i mi da se nadamo da će se taj zločin drastično smanjiti, ili skroz prestati, a da niko od krivaca ne strada, ili strada poneki levi šraf, neka funkcija niskog nivoa, neki mali žrtveni jarčić, čisto simbolično da se Vlasi ne sete. Ništa više od toga. Ne postoji uređena država. Postoji više ili manje zločinačka država. I dok ona postoji, ona će nastaviti da se bavi svim onim što joj pođe za rukom. Dok se institucije ne privatizuju, dok kritična masa ne shvati da se država ne može popraviti, već samo uništiti, svi najveći zločini će zauvek ostati nekažnjeni, a neki mogu da prestanu, da bi se zločinci preusmerili na nešto novo. Ko to ne razume, taj ne zna u kom svetu živi.
Ko je video šta organizacije Al Kaponea rade, to je ništa prema tome šta rade države. Ko misli da može da reformiše državnu organizaciju, taj prvo mora da pokuša da reformiše neku običnu mafiju. Nijedna mafija nigde i nikada se nije reformisala. Nju možete samo da uništite. A i to uništenje ne može kako Mali Perica zamišlja: sa Timom Nedodirljivih. Za običnu mafiju se zna kako ona radi. Ona se uvek uvlači u oblasti koje država zabranjuje ili strogo reguliše. Prostitucija, kocka, droga, otmice, plaćena ubistva, to su njeni domeni. Kad se prohibicija alkohola ukine, pića prodaju samo mali piljari za minimalni profit. Isto je to za sve ostalo. To ne znači da ćemo ikada moći da se rešimo mafije, ona će uvek da se bavi onim što ne možemo da liberalizujemo, a to su pljačke i ubistva, i tu će mafija zauvek ostati, ali je tržište za takvom robom veoma malo, pa bi samim tim te organizacije u slobodnom svetu bile zanemarljive. Dakle, obična mafija se ne može zabraniti, ona se može samo značajno potkopati, i svesti na tolerisani minimum.
Država, kao mnogo viši stepen mafije, takođe ne može biti ukinuta i zabranjena, već transformisana ili potkopana. Sve što formalno država radi, škole, transport, zaštita od kriminala i invazije, zdravstvo itd, sve to je potrebno, ali dokle god je finansirano od otetih para, odnosno od poreza, nastaviće da postoji u uslovima teškog kriminala. Čim je bilo kome dozvoljeno da legalno otima pare od drugih, tu ne postoji ni teorijska šansa da tu bude išta drugog osim strašnog kriminala.
Zbog toga, rešenje za tako ozbiljne probleme kao otmice beba, nije u jačanju, već u nadomeštavanju državnih institucija. Država može, sa ambicioznim vladarem, da uvede straho-vladu, policijski režim, da zaista i reši poneki problem kao to sa bebama, ali će iskoristiti to da nas zarobi za sve ostalo. Kovid tiranija je bila tipičan primer tog modela. Ko ne prati empiriju, i ko ne razume teorisjki model države, taj ne može dobro protiv nje da se bori.
Nemojte zvati državu u pomoć da vam išta reši. Ona nikada ništa ne reši, a kad baš hoće, onda bude kao slon od 20 tona koji uđe u staklarsku radnju i sve drugo porazbije.
Ja mislim da znam šta je najveći razlog zašto razne Ane Pejić ovo neće ili ne mogu da razumeju. Fali im dovoljan broj godina života na tom “uređenom” Zapadu. Da to imaju izgubile bi sve iluzije. Zapad je samo suptilnija Štazi država, koja davi u svilenim rukavicama, ali državni kriminal na Zapadu je po obimu i po širini čak veći nego na Istoku. Upravo zato što je sofisticiraniji, on više prihoda ubire. Konjine kao Putin i Si Điping svojim čvrstorukaškim načinima, ne uspevaju da naberu toliko kajmaka koliko Zapadnjaci. Uostalom, sve najveće prevare su počele upravo na Zapadu, da bi ih onda Istok kopirao sa zakašnjenjem. Skidanje sa zlatne podloge i prelazak na 100% dekretnog novca uradila je prvo Amerika, a ne goveđa Rusija. To je daleko suptilniji vid pljačke, nego bilo koje devetanje pendrekom koje praktikuju ruski ljudi režima, ali zbog toga nisu ni malo manje unosni. Naprotiv.
Dok Putin uspeva najviše da otme od svojih oligarha, što rade i Zapadnjaci, Zapadnjaci su prvi uveli kapilarnu pljačku celog naroda preko dekretog novca i fino kontrolisane ali konstantne inflacije, koju moroni zovu OK ako je samo 2% godišnje. 2% je idealni zločin koji je izmislio Zapad. Suština celog zapadnog kriminalnog modela je u veoma suptilnoj i kontrolisanoj, ali konstantnoj pljačci. Zapad je savršeni parazit koji jako puno energije troši da svoje pljačkaške ambicije drži po kontrolom da domaćin ne umre, jer dok je domaćina, virus će da živi od njega zauvek.
Da to Ane Pejić znaju, ne bi istezale svoje tanke vratiće i gledale prema Briselu, Berlinu, Londonu i Vašingtonu, već bi učile ljude kako da se sami brinu o svojim velikim problemima. Ovako, kako žive pod stalnom iluzijom da je Zapad uređen, stalno misle da je to moguće i na Balkanu. Može čak i da se desi da Balkan postane Zapad, ali to samo znači da će se iz njega još više cediti, ali na manje varvarske načine. Neće se otimati deca, već “samo” prihodi, ali mnogo više nego pre. A ljudi će postati pripitomljeni kao pudlice koje se boje da nešto viknu od prve pretnje da neće moći na sledeće zimovanje. Zapadni rob je dobro ugojeni, ali totalno pokorni pod-čovek. On se štreca na mnogo manje pretnje i pokorno sve sluša.
Ani Pejić fali da je Zapad prevari sa ljubavnicom pa da se totalno razočara u njega. Ovako, kao mlada udavača, koluta naivno očima i sanjari kako će je Zapad jednom dobro oženiti. A ne vidi kako “mladoženja” skače na svaku devojčicu okolo čim mu se ukaže prilika. Tako to biva sa svim ljubavima i idealizacijama.
Ponekad joj u goste dođe onaj polu-čudak dr. Milorad Stefanović koji joj kaže “Možda Srbi dubinski i ne žele da naprave bolju državu, jer to bi bilo kao praviti bolje zlo”. Mnogo taj doktor priča što veze nema sa životom, ali neke dubine je pohvatao. Bilo bi bolje da ga više sluša, kada on priča o državi. Njegovo rešenje nije dobro, ali barem je tačan oko dijagnoze.
Sam svoj vladar 