Zli ljudi su često okruženi pomoćnicima. Vanja, najbolja Jelisavetina drugarica iz serije “Kolo Sreće”, sve vreme je pomagala nevernici i lažljivici da se izvuče. I ono što je najzanimljivije, svoj neki minimalan osećaj pravde, neprestano je stavljala u koflikt sa lojalnošću prema drugarici. Ona je više puta prekorila u ličnim razgovorima kako ne može da zna da li je dete Spasino ili Bojanovo, grdila je što je bila sa obojicom, ali u odsutnom trenutku, kada bi zagustilo uvek bi praktično stajala na stranu Jelisavete.
Pa tako i u trenutku kulminacije kada je čitavo selo saznalo da je Jelisaveta varalica i nevernica, odmah je dotrčala do Spase i počela da viče na njega zašto je tajno snimio razgovor sa Jelisavetom, i krenula da mu pretura po stvarima ne bi li našla neku kameru. Bukvalno je iz nje, na prvi pogled, buktao gnev lažne pravednice.
Naravno, znamo da snimak nije napravio Spasa, već 2 trojanska konja Elena i Petar, ali Vanja je sve od sebe dala da se ispuca na Spasi.
Veoma često ćete videti u javnom životu ljude koji se bučno i demonstrativno zgražavaju nad ovim ili onim. Jedan mali deo njih to radi iskreno. 99% posto su razne Vanje. I što je laž veća, to gnev mora da izgleda snažniji i ubedljiviji. Ponavljam, najveći zločinci nisu ćelavi ružni momci sa ožiljkom na licu, već lepi, veseli, vedri, harizmatični ljudi koji se ubiše radeći za opšti interes.
A naročito zato što i Vanja krije svoj greh, koji neprestano pokušava da prizna slepoj devojci, jer se u njoj bore 2 sile, ali stalno pobeđuje ona mračna i ulizička. Umesto da savlada sopstvene demone, ona se naizgled, i naravno, jako pogrešno “iskupjuje”, pomažući goroj od sebe.
Jer uvek je lakše biti lažno solidaran, nego istinski pravedan.
Iz toga, naravno, proizilaze druga, mnogo mračnija i veća dela. Na primer, kad se organizuju sindikati da štrajkuju, to obično ne biva zato što su se ljudi zaista dogovorili da štite podudaranje niza svojih ličnih interesa, pa onda udruže puno malih snaga u jednu veću. Dešava i se to ponekad. Uglavnom se ne dešava. Obično se dešava da gomila zabušanata neće da radi kako treba, i onda organizuje štrajk i krene moralno da manipuliše prave radnike, da i oni štrajkuju za babe zdravlja lenština.
Ili se organizuje štrajk zato što organizatori žele da kontrolišu masu, onda se dogovore sa vlasnikom fabrike da njima daju neke beneficije, ako oni zaustave štrajk. Sve to naravno, videli smo i u školi kad gomila onih koji neće da uče, organizuje masovno bekstvo sa časa. To su sve slične stvari, ali počinje se od jednostavnih odnosa jedan prema jedan, kada drugarica pomaže drugarici da laže i vara muža.
Isto to, samo mnogo grublje i krvavije radio je naš “spasilac” Miloš Obrenović, koji je neprestano huškao bune, da bi ih onda gušio u krvi ne bi li se dodvorio Turcima, da pokaže da on kontroliše situaciju u pokrajini Srbiji. Šta je na kraju bio cilj? Da on postane novi Turčin umesto Turaka. Oslobađanje od kolonizatora ili bilo kog spoljnog osvajača uvek je samo preusmeravanje poreske stoke sa inostranog na domaćeg vladara. Tu nikada nema slobode za malog čoveka.
A i što bi je i bilo. Ko je lažno solidaran, ko neće da pogleda zlu u lice, ko neće javno, pa čak ni privatno da ga osudi u svom malom životu, i ne zaslužuje bolje. Postoji neraskidiva veza između malih akcija i velikih dela. Uvek mora da se počne sa malim. I onda milion malih dela, i dovoljno vremena promeni stvari.
Čak i veliki borci, kao Ron Pol, dugogodišnji senator u Americi, jednom je izjavio da je jedan od najvećih grehova protiv principa nezapočinjanja nasilja nasilje roditelja nad decom, ali je onda narednih 40 godina nastavio da se “bori” protiv centralne banke, da zahteva da se trupe vrate u Ameriku, da se prekine sa pomaganjem drugih zemalja itd. Dakle bavio se svim onim stvarima koje su veće i od najvećeg div junaka, koje nijedan čovek sam ne može da reši, ali lepo zvuče.
Zlo na malom, ličnom nivou, odavno više ne pominje. Ne kažem da je on zao čovek, ali nije ni dobar. Reklo bi se da je beskoristan, jer od njegovih predavanja, država se nije smanjila ni milimetar. Štaviše, porasla je više nego ikada za njegovog života.
Libertarijanizam kao politički pokret je uglavnom gubljenje vremena i zamajavanje. To je borba sa vetrenjačama. Jednu bednu legalizaciju kanabisa u Nemačkoj totalno je desetostruko obrisano godinama kovid-tiranije. Ti mali sitni ustupci, koji izgledaju kao pobeda nisu ništa prema porazima. Trpljenje uništavanja Severnog toka, rat sa Rusijom preko Ukrajine, zelena-agenda, električni automobili, mega-prisluškivanje i digitalni nadzor, priprema za digitalni novac, 10 su miliona puta veći nego što sada imam slobodu da gajim 3 i slovima tri stabljike marihuane u mojoj kući. Moš misliti pobeda.
Zbog toga je libertarijanska partija zamajavanje, demokratija je zamajavanje. Ako ne nastane neka nova elita koja će uspeti velikim uticajem da promeni ponašanja mnogo malih ljudi, neće nikada doći do promene. Libertarijanizam nije tako mlad pokret. Njegovi rezultati su očajni. Anarho-kapitalizam je veoma mlad kao njegov poslednji izdanak, ali libertarijanski ideali pod drugim imenima i u drugačijim varijantama već odavno postoje.
Empirijski gledano, rezultati su slabi. Rezultati katoličke crvke i uopšte hrišćanske su još i gori, jer postoje mnogo duže, a opet, svet postaje sve gori i gori. Do pomene može da dođe samo ako dođe do promene u ponašanju kod kritičnog broja ljudi.
A to nažalost me vodi ka zaključku da je neizbežan jedan ili niz ratova i strahota, da se ljudi trgnu. A ni to nije nikakva garancija, jer nakon 2 najveća rata u istoriji čovečanstva mali čovek je svejedno podlegao prevari vladajuće kaste. Ništa nam ne govori da će biti bolje treći put.
Jedino što mogu da kažem je da sva ta patnja nije skroz nezaslužena. Ova serija je samo jedna mala fotografija miliona sudbina koje tako funkcionišu. Ne može pita od govana. Uvek bilo i biće.
Ako hoćete, pozivam vam da mi pišete o vašim sudbinama, o vašim greškama u životu, i šta mislite po tom pitanju da uradite. Čuva vas anonimnost, tako da ne rizikujete ni javnu bruku. Ali, već bi bio veliki korak da sami sa sobom raščistite neke jako velike stvari.
Sam svoj vladar 
Добар дан желим.
Волео бих да видим једном Ваш текст о патријарху Павлу.
Захваљујем на досадашњим текстовима.
Ne znam dovoljno o njemu da bih pisao. Ono što znam podeljeno je na veoma dobre i veoma loše stvari, ali kako izvori nisu mnogo sigurni, ne bih pisao nešto o čemu nisam siguran. A kako vreme prolazi, sve me manje zanimaju znamenite ličnosti. Mnogo su važniji koncepti i principi i mesta gde običan čovek može da ih primeni. Može sa svojom ćerkom, svojim bratom, svojim roditeljem, svojim prijateljem, kolegom na poslu. To su mesta koja me mnogo više zanimaju i gde zaista nešto može da se promeni.
Odavno ne gledam ništa domaće od umetnosti. Javno finansiranje uništava umetnost i kulturu i izbacuje na površinu trećerazredne, izrazito netalentovane umetnike. Današnji domaći glumci tipa da zaista umiru ne bi mogli da me ubede u tu emociju agonije – toliko su loši. Pre je i bilo valjanih koji su se valjda očeličili zato što im je pos’o bio sigurica pa su valjda računali da im ne bude dosadno da nešto i rade na svojim veštinama. A i bili su čestite pijanice a ne ove plastične lutke danas pa je bilo i duha 🙂
Inače, moj stalni predlog za Vaš blog je više tekstova o umetnosti, industriji zabave i sl. Jedno zanimljivo pitanje za Vas je o kompaniji Dizni. Ako je tačno da već duže vreme gube mnogo novca zbog DEI tj. „rodnoravnopravnog“ ludila i nametanja toga publici – kako to da to može da se desi? Da, kao mali čovek, otvorim pekaru pa ona jedno vreme posluje odlično pa odjednom krenem da gubim mnogo novca – zar se ne bi svaki razuman vlasnik zapitao šta nije u redu pa ispravio to, podelio otkaze onima koji mu gube novac i sl.? I nije samo Dizni nego i druge kompanije. Samo loše odluke vlasnika/uprave – ili je u pitanju nešto mnogo dublje i mračnije u smislu („)teorija zavere(„) da im je cilj zapravo podrivanje i uništavanje belih i Hrišćanskih kultura bez obzira na cenu?
Mi treba da kao Hrišćani postanemo dostojni Crkve i svog udela u Bogosluženju ne Crkva nas. Crkva nas ne vuče ka sebi, niti može na silu da nas vuče sebi – nego svetli nama da budemo bolji. Mi smo ta Crkva. Mi treba da se dotaljigamo do Crkve. I ta Crkva je stalno podrivana i da – treba više borbe Hrišćana protiv zla a za slobodu i Savršenu veru. Borim se kako god mogu, na razne načine. Sećam se pre jedno godinu i po dana slučajno u prolazu čuh jednu devojku mladu kako svom momku objašnjava protiv „rodne“ ravnopravnosti i to baš mojim argumentima. Naučila je to od mene i znam to jer nigde drugo u javnom govoru nije mogla da ih čuje na takav način i tim rečima. Pokušavala jadna da tom mladiću objasni kakvo je to zlo. Primetio sam da ga baš voli i želi da bude jači, da bude muško, da vodi a ne da potpada pod zločinačku progandu. Ona mu priča a ja prolazim pored njih pa mi sve drago 🙂 Nadam se da je uspela. Možda sam doprineo stvaranju jedne zdrave porodice. Možda će mnogo beba imati i dobru mamu i dobrog tatu zato što sam odlučio da ne ćutim i da govorim protiv zla.
Elem, moguće je da sam ovim pisanijima po internetu spasao bar jednu dušu od mraka, i ukazao na bolji put odgovornosti i smisla, i da izađe iz Matriksa, što je inspirativno i veliko dostignuće. Nikada ne znamo dokle ovi naši veseli razgovori mogu da dosegnu Domaćine 🙂
A što se tiče grešaka, počeo sam da verujem da zapravo nemam više grehova, da mi je sve oprošteno jer nisam potonuo u zlo i pored zla koje mi je naneto. A verovatno nije ni moglo drugačije da bude. Odrastao sam u okruženju strašnog nasilja, sa ljudima tipa onih koji su osumnjičeni za zlo prema maloj Danki. Znam takve, znam njihova lica, zle osmehe i ponašanja i znam za šta su sve sposobni i šta su radili a nisu kažnjeni…. Biće. Nisu mogli da se odupru zlu, nisu se borili zato su im grehovi ostali i vodili im duše sve niže. Imam mnogo planova, mnogo snova da ostvarim koji će istovremeno biti praktično korisni meni i mojim najbližima i inspirativni i borba protiv zla. Ako dobijem decu da ih vaspitam bez nasilja. Ako ne – da zaradim dovoljno za neki dobar starački dom ako doguram dotle, mada mislim da će me Bog uzeti ranije od toga.
„Najveći Čovek u istoriji….
Isus nije imao sluge, ipak zvali su ga Gospodaru.
Nije imao zvanje, ipak zvali su ga Učitelju.
Nije imao lekove, ipak zvali su ga Iscelitelju.
Nije imao vojsku, ipak kraljevi su ga se plašili.
Nije dobio nijednu vojnu bitku, ipak osvojio je svet.
Nije živeo u zamku, ipak zvali su ga Vlastelinom.
Nije vladao narodima, ipak zvali su ga Kraljem.
Nije učinio nikakav zločin, ipak razapeli su ga.
Sahranjen je u grobnicu, ipak živi danas.“ (Lyle C Rollings III, 2008)
Što se tiče Diznija, to se zove subvencija. Kako živimo u svetu korporativizma, ili ekonomskog fašizma, država i mega-korporacije žive u incestu. To je odavno pokazano da bi Dizni odavno propao da ne prima subvencije, baš sa ciljem o kome vi pričate. Nekima iz tog kruga je dozvoljeno da se strašno bogate, a neke izdržava država da uništava kulturu malog čoveka.
Dizni to nije bio na početku, ali kako je menjao vlasništvo, menjala se i njegova uloga. Što se tiče umetnosti, gomila sapunjara je napravljena takođe da uništava malog čoveka, ali su neke, kao ova kojom se bavim, korisne za protiv-otrov. Mislim, i ova je živi otrov, jer će masa to da guta kao recept za ponašanje, umesto da shvati koliko otrova ima u njoj, ali neko, kao ja, može da iskoristi i grozne stvari za dobro. Sve je u čitanju.
Kao i Orvelova 1984-a, može da bude priručnik za tiraniju, a može da bude i odbrana od tiranije.